Писмо Милановићу због уклањања српских кућа

Градске власти Задра су то намеравале да учине и 2010. године, али је тадашња Канцеларија за људска права, на челу са Луком Мађерићем, заузела став да се уклањање рушевина са приватних поседа може спроводити искључиво на основу писане сагласности власника некретнине на којој се рушевина уклања, јавља Танјуг.

Свако поступање које не би укључивало давање писане сагласности власника довело би, према ставу тадашње Канцеларије за људска права, до нарушавања начела неповредивости власништва, подсећа се у саопштењу које је потписао председник Коалиције Миодраг Линта.

Линта од Милановића тражи да властима града Задра и низа других локалних самоуправа забрани такве активности, да се срушени објекти обнове у првобитним габаритима или да се постигне договор о накнади штете, као и да се процесуирају одговорни за срушене српске куће и привредне објекте.

Од хрватског премијера тражи се и да Влада Хрватске покрене иницијативу да се у Закон о облигационим односима врати одредба која даје могућност власницима таквих објеката да у судском поступку остваре право на накнаду штете.

Према подацима избегличких удружења, изван подручја ратних деловања минирано је више од 10.000 кућа и привредних објеката у власништву Срба у терористичким акцијама за време рата.

Тврдњу да се радило о организованој акцији потврђује и то што хрватска полиција никога није ухапсила, као што није било ни истрага, пише Линта и наводи пример да је на ширем подручју Бјеловара минирано преко 600 кућа и привредних објеката у власништву Срба.

Он подсећа да је кућа минирана и Хрвату Ивану Срнецу, јер је као заменик начелника Полицијске управе Бјеловар 1992. године почео да тражи кривце за експлозије.

Истовремено, Коалиција избегличких удружења оцењује и да је правни оквир у Хрватској којим се уређују питања у вези са накнадом штете за спаљену или минирану имовину дискриминаторски и да онемогућује накнаду штете.

Тако је Сабор 1996. године изменио, на предлог Владимира Шекса из ХДЗ-е, неке законе на основу којих су грађани могли да траже накнаду штете насталу услед аката насиља и терора, што је укључивало и накнаду за намерно уништену имовину.

Такође су обустављени сви судски поступци за накнаду штете који су покренути пре 1996. године, па су особе које су поднеле такве тужбе третиране као да су поднеле захтев за обнову.

Законом о обнови није, међутим, била предвиђена обнова срушених пољопривредних и помоћних објеката нити обнова кућа у првобитним габаритима, него по принципу 35 метара квадратних по власнику и по 10 метара квадратних по члану домаћинства.

Такође, како се истиче, законима које је Хрватска усвојила 2003. године право на накнаду штете услед терористичких аката признато је само оним грађанима који су приликом минирања тешко рањени или погинули, а највећи износ који се у таквим случајевима могао исплатити био је око 50.000 евра, без обзира на вредност уништених објеката.