Херојски подвиг жена војника

Хуманитарна помоћ допремана је у хангаре на аеродрому у Батајници, а одатле у хеликоптере и даље до најугроженијих. Све то је требало усклађивати са Црвеним крстом, фирмама, кризним штабовима. Са колегама, 24 часа, радиле су Мирослава и Вера.

"Помажемо сви колико можемо, колико је ко способан и хоће, а овде сви хоће и није било примедаба ни на умор, ни на време. Како од летачког особља, команде, сви смо радили као један и није било разлике између жена и мушкараца, као што нема ни у нормалним околностима", каже поручник Мирослава Ђошић.

"Нисмо бирали послове и нисмо ни планирали да их бирамо, били смо само ту надохват руке кад год је била неопходна наша помоћ, да се затекнемо у тој ситуацији да можемо помоћи", рекла је разводник Вера Кастор.

Сви хеликоптери били су у ваздуху. Војска је евакуисала више од 3.000 људи. Дотурили су више од 50 тона хране, одеће, воде.

"Имала сам неколико летова, старије колеге и ја смо превозили лекове, и храну, и опрему за бебе, и шесторо деце смо превезли у хеликоперу. Имали смо малих потешкоћа са једним малим дечаком који се плашио да уђе унутра, онда смо га мало смиривали, чисто да седне у хеликоптер ради безбедног прелета, али успели смо све да обавимо. После смо имали проблем да га извучемо из хеликоптера", каже потпоручник Ања Крнета, пилот хеликоптера.

Потпоручник Сандра Радовановић помагала је да се достави помоћ тамо где може да се достави само из ваздуха - у село Подгај покрај Малог Зворника, које је пет дана одсечено од света.

"Трудимо се максимално да им, поред воде и хране, пружимо и моралну подршку која им је сада најпотребнија, посебно деци којима може остати траума до краја живота", каже потпоручник Сандра Радовановић, пилот авиона.

Лекари су сваки дан били у акцији. Помагали болеснима, повређенима, промрзлима и уплашенима.

"Конкретно, у мом хеликоптеру, кад сам ја летела, била је једна жена са болесним плућима. Гушила се, није могла да дише, отежано је дисала, паника ју је хватала. У исто време се боји летења, боји се висине, затвореног простора, облио ју је хладан зној, тај страх од смрти да неће моћи да дише. Тако да је ситуација била драматична, то кад се види у хеликоптеру, и други људи почињу да паниче", рекла је лекарка, потпоручник Марија Јовановић.

Припаднице 204. Ваздухопловне бригаде обучене су и школоване да буду спремне на разне изазове и тешке ситуације. Ипак, ни најтежа вежба не спрема их да, после катастрофе која је задесила Србију, емоције оставе по страни.

"Најтеже је било гледати та лица која су напаћена и буквално са сузама у очима, тако да је то најтеже јер су изгубили све. Мада, кажем опет, битно је да је сачувана глава, да су они живи и здрави, остало ћемо све лако", каже Сандра Радовановић.

Застрашујуће је било гледати из ваздуха подручја под водом.

"Поглед из хеликоптера на потопљена подручја - то је страшно. Тешко је гледати људе које треба да евакуишете, људе којима односите помоћ", говори Мирослава Ђошић.

"Најдраматичније је било када сам видела зграду која је четвороспратница а до крова под водом, шта онда очекивати за ове остале. И кад видите да вам неко маше одоздо и неко вас чека, тражи помоћ... Није свеједно", рекла је Марија Јовановић.

Разводник Вера Кастор сећа се многих потресних ситуација.

"Потресна ситуација је била и у хеликоптеру кад смо на ВМА превозили неког деку коме је било заиста лоше. Деце која су такође била у хеликоптеру - стисну руку, боје се лета, било је доста тих потресних ситуација", каже Вера Кастор.

Ипак, има и нечег доброг што се никада неће заборавити...

"Сви су нам захвални, у њиховим очима се види доза наде и то је нешто што се не заборавља...", каже Ана Крнета.