Петнаест година од ракетирања воза

Путнички воз број 393 на релацији Ниш - Прешево гађан је са две ракете из авиона 12. априла 1999. године, док је прелазио преко моста. Тада је идентификовано 15 погинулих цивила, међу којима је било и деце. Међутим, тачан број ни деценију и по касније није утврђен.

Комеморативни скуп почео је доласком путничког воза који се тачно у 12 сати и 10 минута зауставио на 100 метара пре моста.

Док је воз стајао, венце и цвеће на спомен обележје положили су представници ЈП Железница Србије, лесковачке локалне самоуправе, политичких странака, удружења ветерана ратова, родбина и пријатељи настрадалих.

"Био је то један од најгнуснијих напада на цивилно становништво током 78 дана бомбардовања Србије. Укупан број страдалих у возу никада није прецизно утврђен. Идентификовано је 15 жртава , 50 рањених, велики број се води као нестали. У претходних 15 година подигли смо нове мостове, изградили саобраћајнице, сазидали нове зграде. Жртве на жалост не можемо да повратимо", рекао је градоначелник Лесковца Горан Цветановић.

У возу су поред путника страдала и два радника железнице.

"Погинули су путници, а многи од њих никада нису идентификовани. Најстрашнија и највећа жртва је дете од шест година. Међу погинулима су и двојица наших колега. Један је погинуо радећи свој посао, кондуктер Зоран Јовановић. Његов колега Петар Младеновић погинуо је док је ишао на посао. Све те жртве никада неће бити заборављене", изјавила је помоћник генералног директора Железница Србије Гордана Савић Поповић.

Након полагања венаца ,путнички воз је уз једноминутни звук сирене прешао преко железничког моста у Грделичкој клисури.

"Све сам изгубила тада, ћерку Јасмину и зета Симиона. Немам никакава примања па просим, да би нешто донела овде на помен. Узедоше ми невине душе", кроз сузе прича Биљана Вељковић из Грделице.

Док пали свеће настрадалима, Благоје Ђелић из околине Грделице, каже да је имао велику срећу, јер је сишао из воза минут пре ракетирања.

"Да, био сам у том возу. Сишао сам доле код Грделице и мало затим чујем шта се десило. Тако сам отишао кући у Сејаницу плачући. Не могу никад да заборавим тај дан", каже Душан Ђелић из села Сејанице код Грделице.