Нова читања Светлане Велмар Јанковић

Коментаришући декларацију о Сребреници 2005. године, академкиња Светлана Велмара Јанковић рекла је да је пропуштена прилика да осудом буде прибављено морално право да "проговоримо и о ономе што се догађало српском живљу", преноси Танјуг.

"Могу само да кажем да је још једном пропуштена прилика да недвосмисленом осудом оног што је несрпском живљу, хиљадама људских бића учињено у Сребреници, стекнемо морално право да сутра проговоримо и о ономе што се догађало српском живљу деведесетих година", речи су ове академкиње.

"Ако одбијамо да се суочимо са страхотом чина насилничке смрти почињеном пре 10 година, како ћемо се борити за истину у свету", рекла је тада Велмар Јанковић.

Пре две године у Библиотеци града Београда одржан је округли сто на тему "Нова читања Светлане Велмар Јанковић" на којем је 10 младих жена на докторским студија поднело саопштења пред својим ментором професором, др Михајлом Пантићем и академкињом чије су дело анализирале.

Омиљена ауторка романа ("Ожиљци", "Лагум", "Бездно", "Прозраци"...) есеја, приповедака ("Дорћол", "Врачар", "Гласови"), књига за децу, историографских студија... рекла је тада да је "одушвељена што је стигла тако предивна генерација истраживача књижевности".

"Веома сам изненађена јер сам овде видела оно што сам само слутила, да моја дела имају трајан одјек и то код генерације која још стасава, а открили су ми о мом раду што нисам ни слутила и што нису уочили ни писци мудрији од мене", наставила је књижевница, добитница НИН-ове награде за роман године и бројних признања.

Велмар Јанковић, која је и сама написала изванредне студије о српским писцима, оценила је да нико до тада није написао тако комплетну анализу њеног целокупног опуса као ове младе докторанткиње које су се, како је рекла, саживеле са њеним делима. Истакла је и да јој нико није одао почаст какву је добила тог дана.

Исте године је, поводом Светског дана књиге, изјавила да "свакога дана улази у даља читања која је чине млађом". Замољена да одговори шта управо чита, књижевница је одговорила да "као и обично, упоредо чита неколико књига".

"Док сам је потпуно усредсређена то је драгоцена и обимна студија тројице истраживача српске историје: Марка Поповића, Мирослава Тимотијевића и Милана Ристовића 'Историја приватног живота у Срба'", истакла је Велмар Јанковић.

Она је објаснила да "истраживања ове тројице угледних стручњака обухватају периоде од Средњег века до савременог доба, и баве се испитивањем појмова 'приватног'' и 'јавног' као историјских категорија, а на границама културних модела у којима се одвијао живот појединца и породице".

"Књига је прави трезор непознатих података и нових сагледавања испитиваних историјских периода, и представља, не претерујем ако тако кажем, чекани алем-камен у нашој савременој историјској науци", оцена је великог зналца историјске литературе.

"У настојању да мало предахнем, већ данима прочитавам 'Београдски књижевни часопис'(пролеће 2012, број 26) који доноси неопходан преглед књижевних збивања, највише у Србији, али и ван Србије", наставила је академкиња и запазила да часопис доноси значајан избор из најмлађе српске поезије под насловом "Од сонета до језичке игре", који показује да се може много очекивати од младих српских песника.

Велмар Јанковић је изјавила и да ју је "одушевила својим есејем о Вислави Шимборској сјајна Бисерка Рајчић", а при том су је "купили" и прозаисти стављени у уводни део часописа - Драган Великић, Ивана Потић, Снежана Букал и Срђан Срдић.

"Још нисам стигла до другог дела часописа који се представља као изузетно богат и захтеван и чека ме", поверила се књижевница.

Она је најавила да ће се увече посветити "априлском броју париског часописа "Лир" (Лире - читање на француском) чија су тема љубавни романи, и то 30 и неколико, у избору чланова уредништва".

За Дан победе 2010. Светлана Велмар Јанковић је Националној новинској агенцији даровала кратки мемоарски текст који је насловила "9. мај 1945".

Тек што је почео први школски час у среду, деветог маја 1945. године, кад су се нагло отворила врата и у разред је ушла наша 'класна', како се говорило тада за наставницу што води одељење. Брзо смо све устале, а она нас је узбуђено обавестила да је, коначно, Немачка капитулирала и да је рат готов! Свршено је!

Иако нисмо знале шта те речи уистину значе, схватиле смо да смо ослобођене, најзад, страха у којем смо предуго живеле и радост је, као силан блесак, испунила нашу учионицу, у старој школској згради у Крунској број 8, у којој је била смештена и Трећа женска гимназија.

Пре два месеца, у марту, док је рат још беснео и у нашим и у другим крајевима света, пошла сам у други разред гимназије (данас би то био шести разред основне школе) и почеле смо да напорно учимо, како бисмо савладале, у току четири месеца, градиво предвиђено за целу једну школску годину.

Из тог деветог мајског дана, кад је стигла Победа, остало ми је у сећању парче савршено плавог неба што се готово увукло кроз широм раскриљен прозор учионице, и нечујни шум одаха што се, сав густ, ослобађао из наших дахова: неки нови, лакши ваздух се ширио и око нас и у нама, лебдео је над целим разредом, готово нас је понео, све смо то осећале.

Чим нам је било дозвољено, потрчала сам, хитра, нисам ни знала да имам тако брзе ноге, трчала сам од Крунске до Јованове улице, на Дорћолу, без икаквог застајања, навикла на мноштво рушевина. Стигла сам до куће моје нане, код које смо мама и ја становале од овогодишњег Божића, кад нам је било наређено да се, током преподнева Бадњег дана, иселимо са најнужнијим стварима из нашег стана, што смо морале и да учинимо.

Сместиле смо се код нане чију су кућу, истог тог зимског, леденог Бадњег дана, запосели војници, цела чета војника. Они су се населили у три велике собе, јер је четврта била неусељива, погођена немачком бомбом још првог дана авионског немачког бомбардовања Београда, у априлу 1941.

Нама трима, нани, мојој мајци и мени било је дозвољено да се стиснемо у мрачном дворишном сопчету, које је некад служило као додатна остава за ситнији намештај и тканине. И стисле смо се.

У Јовановој, затекла сам, кад сам дотрчала, широм отворену капију што је значило да су војници у кући и пожурила сам на задњи улаз, остављен нама. Нана ме је дочекала у ходнику и чврсто ме је загрлила:

"'Ипак смо дочекали да те проклете Швабе оду, побеђени!", рекла је и додала: ''Не улећи у собу, твоја мајка се данас не осећа нимало добро!''

Упркос опомени, журно сам ушла у сопче у којој је моја мајка лежала. Не, није лежала, дочекала ме је усправљена, седећи на кревету, сва осмехнута и раскриљених руку!

"Па видиш да ми је већ боље", шапнула ми је, "болови су мањи, а више нема ни разлога за страх, готово је, сине! Готово је мила моја, рођена!"

У тај час је, из собе до наше, одјекнуо митраљески рафал и, у журби, ушла је нана.

"Опет пуцају, луде једне војничке, иако су им то два пута већ строго забрањивали! Хвала Богу да ти ниси наишла док се тако веселе пуцајући у ваздух!"

''Ма нека их, мама, нека се радују што су остали живи у тој ратној погибељи, па тако су млади. Нека се веселе, макар и пуцањем", рекла је мајка, први пут осветљена у лицу после многих недеља.

Тог дана је изгледало да се велика стрепња измакла и из нашег сопчета - али није.

Нас је тек чекало време нових и тешких стрепњи, и то у скорој, послератној будућности: нас, припаднике поражене грађанске класе, нас остатке пропале буржоазије, како су нас, тада, победници именовали, навела је Велмар Јанковић.

Књижевница и академкиња Светлана Велмар Јанковић преминула је 9. априла 2014. године у Београду оставивши иза себе бројне романе, критике, есеје.