Захтевне жене за Осми март

Шта си добила за Осми март - најчешће је питање које жене једна другој постављају дан после. Тог Осмог су оба пола на мукама. Они "разбијају главу" док траже идеалан поклон за драгу жену, док оне нестрпљиво ишчекују да виде чиме ће их блиски изненадити на њихов дан. Разочарење, уколико не буде "макар и цвета", је неизбежно.

Лепеза могућих поклона је разнобојна, толико да је скоро немогуће не наћи нешто што би се њој свидело - од цвећа, парфема, накита, до романтичне вечере, третмана у спа центру. Оне "срећне" добију и неко путовање.

Међутим, повремена галама, бубњеви, пароле попут овогодишње "Маните се поклањања цвећа, вратите нам наша предузећа", терају нас да се, пре него што се одлучимо за неки поклон, вратимо корак назад и размислимо шта женама уствари треба.

"Ако говоримо о женама на нашем подручју, то су свакако економска права. Уопштено је да су жене те које прве изгубе посао, да су те које понесу егзистенцијални терет опстанка породице, другог-трећег радног места ако треба, сиве економије. Основни проблем је незапосленост, односно економска угроженост", каже Даша Духачек, директорка Центра за род и политику на Факултету политичких наука.

Угрожене су домаћице, оне које немају посао ни примања, оне које раде а зарађују много мање него мушкарци, оне које треба да оду у пензију али им радни век није признат.

Масовно су угрожене, истиче Духачек, младе професионалне жене које желе нешто да раде, а за то имају врло мало могућности. Ту су и вишеструко угрожене групе, попут Ромкиња, инвалиткиња, жена различите сексуалне оријенатације, трудница, жена из руралних средина.

Скренути причу са сладуњавих тема и чути захтеве жена суштина је обележавања Осмог марта.

Пре више од сто година

Прича о великом дану за жене, али и друштво, датира с почетка двадесетог века, од демонстрација у Чикагу и Њујорку. Први национални Дан жена обележен је 1909. године у Америци, а за међународни карактер Осмог марта заслужан је марш у Њујорку 1910. када је више од 15.000 радница изашло у протестну шетњу тражећи веће плате, краћи радни дан, забрану дечијег рада и право гласа.

Те исте године, на Социјалистичкој интернационали у Копенхагену, 8. март је проглашен Међународним даном жена, на иницијативу Кларе Цеткин - у знак сећања на штрајк текстилних радница. Прво обележавање било је у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Данској.

Био је то дан радничке класе, дан када се излазило из кућа, фабрика и уз пароле марширало улицама. Онда се нису очекивали поклони, већ захтевала економска и политичка једнакост са мушкарцима, као и социјална права. Тај глас далеко се чуо и понављао сваке године. За право гласа, и остала права које ми данас олако схватамо, женама су биле потребне деценије да се изборе. Била је то дуга борба, која до данашњих дана није извојевала апсолутну победу.

Каранфил у целофану

Празник се са америчког континента преселио у Европу, а претежно се обележавао у комунистичким и социјалистичким земљама. Може се рећи да га је Русија "конфисковала".

Из године у годину Осми март је почео све више да шљашти. На улицама је било све мање плаката, а све више тезги. Црвени каранфил у целофану био је у СФРЈ нешто без чега се жене нису враћале са посла, а дан женских права лагано је изгубио свој класни одсјај.

"Од изоштрене класне освешћености прелази се на Дан цвећа, мајки, путовања у Трст као утешних награда. Пошаљете цео аутобус у Трст и то је тај Осми март. Отупело је, као било која друга оштрица, јер ово јесте било на почетку потпуно изоштрено. Не верујем да је то била било чија свесна стратегија, али дефинитивно није била ничија стратегија да се то спречи", рекла је Даша Духачек.

Овакав начин обележавања Дана жена прилагодио је борбу за женска права идеолошким претпоставкама у друштвима која су га славила као државни празник.

"У реалсоцијализму је основна флоскула била - женско питање је решено. И пошто су жене и равноправне, и добиле сва та права која смо им, ето, поклонили (бог те питај да ли су заслужиле - ето дали смо им), шта сад имају ту да траже. Још добију каранфиле једном годишње", каже Душачек.

Спектакл једнодневног поштовања

Иако активисткиње женских организација и покрета у Србији Дан жена сваке године обележавају различитим кампањама, едукацијама, маршевима, разним перформансима, како би подсетиле на суштину овог дана и још једном (али не и једини пут у години) изнеле своје захтеве за побољшање положаја свих жена, Осми март у Србији има сасвим другу димензију.

На овај дан дарујемо мајке, сестре, бабе, тетке, стрине. Ту су и незаобилазне учитељице и професорке - није реткост, из средњошколског искуства, ни да се унапред поручи нека "ситница", чисто да се деца не муче тражећи адекватни "знак пажње".

Цео тај "спектакл једнодневног поштовања" баца сенку на оно што нас окружује. И то што већина жена тако страсно ишчекује Осми март (Каранфилдан), чини се, као да је бег од ужасне свакодневице, потреба да буду поштоване, да буду у центру пажње (макар тог дана).

То виде сви они који се једном у години сете да говоре о лошем положају жена у друштву. То виде и политичке партије које у јеку предизборне кампање, брже боље, смуте неки перформанс подршке огромном делу бирачког тела.

Глас оних који стално опомињу "уђе на једно, а изађе на друго уво".

У Србији никада није било више институција, закона, стратегија, акционих планова којима се регулише област родне равноправности, а жене су и даље "невидљива категорија".

"Иако су приметни извесни позитивни помаци, у Србији су жене у неповољнијем положају у односу на мушкарце у свим областима друштвеног живота, тако да смо још увек далеко од стварне равноправности полова. Нарочито забрињава дискриминација жена у погледу учешћа у јавним пословима и одлучивању, посебно у извршној власти", наглашава повереница за родну равноправност Невена Петрушић.

Према најновијем истраживању, просечна плата високообразоване жене у Србији је за више од 17.000 динара мања од просечне плате високообразованог мушкарца. Жене су углавном запослене у непрофитабилним гранама привреде и теже и спорије напредују на послу.

Осим на послу, психичко, физичко, економско, сексуално насиље жене трпе и у кући, а податак да је у 2013. години у породичном насиљу убијено 45 жена (17 жена више него 2012. године), показује незаинтересованост институција да заштите жену као угрожену категорију.

Све учесталија су и јавна иступања појединих организација и политичких групација које идентитет жена настоје да ограниче на репродуктивну улогу у породици, на шта је указао и заштитник грађана Саша Јанковић.

Право да захтевам - шта то беше значи?

Оне које су на неки начин дискриминисане или злостављане најчешће нису свесне ситуације у којој се налазе, што показује и чињеница да се само мали број њих интересује да заштити своја права.

"Можда су затрпане егзистенцијалним проблемима, бригом за опстанак, можда су просто уморне. Али, то не значи да смо ослобођене одговорности да се залажемо за права тих жена", истиче Даша Духачек.

Има и оних које ћуте и трпе.

"Многе жене нису у могућности да заштите своја права јер немају ни новца, ни поверење у институције система. Неке то не желе јер сматрају да су саме криве за оно што им се догађа, многе жене и не знају која им права припадају и коме да се обрате. И када после много година трпљења одлуче да траже заштиту, често одустану јер су обесхрабрене или околина врши притисак на њих и оптужује их", каже Невена Петрушић.

Просвећеност друштва, едукација о родним темама, родно осетљива политика и статистика, уважавање и спровођење родне равноправности знатно би допринели да положај жене у Србији достигне ниво који је неопходан уколико не желимо да будемо само декларативно демократска држава.

Док не достигнемо такву политичку зрелост, да држава и друштво аутоматски реагују на проблеме својих грађанки и грађана, боље услове живота моћи ћемо да имамо само ако се сами за њих изборимо.

Тако би и положај жена био бољи, када би се, макар само на овај дан, свака замислила шта је њој заиста потребно и изашла на улицу по то.

Ако су могле жене пре више од века да омогуће нама нешто, ако могу данашње активисткиње да се боре за равноправност свих, могле би и све остале жене 21. века да учине нешто за себе - то би био најбољи поклон за Осми март.