Куда са индустријским отпадом?

Србија је прошле године постигла веома мали напредак у области животне средине, оцењено је у резолуцији Европског парламента. Један од проблема је и неодговарајуће поступање са отпадом. Годишње се произведе више од осам милиона тона индустријског отпада.

Иако би могао да се прерађује и користи као енергент, он се углавном гомила у кругу фабрика и загађује животну средину. Једино решење за безбедно збрињавање опасног отпада је извоз, али ће то бити могуће само до 2020. године.

У Зајачи код Лознице, руде антимона, олова и цинка ваде се и топе више од 100 година. На сајту компаније која данас експлоатише рудник стоји да Зајача има водећу улогу у борби за очување природне средине и да је као таква постала узор многим компанијама које су спремне да следе њен пример.

Међутим, пример тог рудника је забрињавајући.

"Након деценија колико се ископава олово гомилао се отпад из руде, који је проузроковао значајну контаминацију земљишта и воде у том региону, што је проузроковало веома негативан утицај по здравље становништва јер је пронађена повећана концентрација олова у крви код деце", рекао је Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине.

Држава је издвојила 285 милиона динара за санацију тог земљишта. Не постоји озбиљан мониторинг на који начин фабрике у Србији својим отпадом загађују животну средину. Чак две трећине индустријског отпада чини пепео из термоелектрана.

Професор Машинског факултета Александар Јововић каже да би огромна количина тог пепела могла да се искористи у градњи коридора, мостова, као што је свуда у Европи.

Годишње се произведе чак 300.000 тона опасног отпада. У земљама ЕУ, до 2004. године опасан отпад одлагао се у посебно пројектоване депоније, а данас се углавном рециклира или спаљује.

Јованка Арсић Каришић из Централноевропског форума за развој (ЦЕДЕФ) каже да у Немачкој постоји 6.000 постројења за прераду комуналног и индустријског отпада од чега се добија електрична и топлотна енергија. Према њеним речима, у Србији је то тек у зачетку.

Миодраг Митровић из Удружење рециклера "Храбри чистач" каже да је у Европи мање-више забрањено да се користе депоније за одлагање индустријског отпада. "Најбоља доступна техника се примењује за третирање индустријског отпада", рекао је Митровић.

У Србији нема изграђених објеката за складиштење, нити постројења за прераду или спаљивање опасног отпада.

Професор Јововић каже да је у Србији пропао два пута пројекат управљања опасним отпадом, односно паре које су одобрне од стране Европске комисије нису употребљене у том смислу.

"Потребно је изградити такво једно постројење, технички то није проблем, очигледно и новац постоји. Проблем је убедити грађане на одређеној локацији да допусте да се такво једно постројење гради", рекао је Јововић.

Прерађује се свега 19 одсто индустријског отпада, а само један проценат користи се за производњу енергије.