Како живети и радити са дислексијом

Процењује се да сваки десети становник Србије болује од дислексије, али, ипак, већина не зна шта је то. Зато о овом проблему треба говорити отворено како би умели да га препознамо и да знамо како се с њим живи и ради.

Са дислексијом се суочила на почетку школовања, када је за читање добијала јединице, док је из осталих предмета низала најбоље оцене. Код Јоване Ранковић, студенткиње новинарства на Факултету политичких наука, дислексија је откривена тек у средњој школи, после консултације са школским психологом.

Јована каже да учитељица није знала за њен проблем са дислексијом, а ни њени родитељи нису били најбоље упућени.

"Ја сам имала рад на факултету са темом дислексије, где ми је професор рекао: 'Претерано си се бавила баш дислекцијом'. Ни он сам није знао да се каже дислексија, нити шта је то", каже Јована.

Код нас се дислексија карактерише као лењост, размаженост или педагошка запуштеност. Међутим, када виде текст дислексичари не умеју да га прочитају или пермутују речи. Проблем је и то што су невидљиви, односно ретко у јавности износе свој проблем. Неретко похађају школу за децу са посебним потребама.

Професорка Славица Голубовић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију каже да дислексија може да се открије и пре поласка у школу, када би постојао одговарајући стручни кадар.

"Кад бисмо имали одговарајући стручни кадар који би могао да ради тај посао, а то су логопеди, свакако би било и рано откривање дислексије могуће, а самим тим и, наравно, одговарајући третман који би тој деци у оквиру сваке редовне школе био приуштен", објашњава Голубовићева.

Наравно, нико не воли да га стално подсећају на оно што не може, али када дете с дислексијом има стручну подршку и разумевање околине, може много.

Председница Првог српског друштва за дислексију Гордана Бабић Цветковић указује на опасности са којима се сусрећу деца када наиђу на отпор средине.

"Када је дете неуспешно у школи, а неуспешно је јер наилази на отпор средине у којој је, почиње да се креће у неким другим оквирима и почиње да ради неке друге ствари и постаје успешно тамо где баш и не би требало да буде. Просто потоне у свом окружењу. Зато су потребни ови дани свести да се схвати да мала помоћ дислексичарима јако значи", каже Гордана Бабић Цветковић.

Сметње у учењу се могу отклонити, што доказује податак да је све више студената с дислексијом. Дислексичне особе су натпросечно интелигентне, а међу најпознатнијим дислексичарима били су Черчил и Ајнштајн.