Неосновани притвор празни буџет

Велики проблем српског правосуђа је неосновано одређивање притвора, које је државу у последњих шест година државу је коштало више од 100 милиона динара, а решена је тек трећина захтева за накнаду. Иако јасно дефинисано законом, до одређивања притвора често је долазило под притиском јавности и политике, објашњавају надлежни.

Некада окривљени, могу да постану оштећени, јер закон који их притвара, омогућава им и одштету када се утврди да им иза решетака није било место.

Само у последњих шест година захтев за накнаду неоснованог притвора поднела је 1.781 особа за укупно нешто мање од 120.000 дана.

Трећина њих одлучи се на договор са Министарством правде, тако је до сада постигнуто 507 споразума. Просечна вредност надокнаде по дану је 3.659 динара, а Министарство је до сада исплатило око 120 милиона динара.

Остали су одлучили да правду траже пред судовима, а о износу се одлучује појединачно.

Државни секретар Министраства правде Данило Николић сматра да је створена једна потпуно ненорамална ситуација у држави.

"Ако неко није притворен и ако се не налази у притвору, узима се као нешто што говори да је суд необјективан. То утиче на тужиоце да некритички предлажу одређивање и продужавање и готово никада укидање притвора, иако увиде да са доказима стоје врло слабо", напомиње Николић.

Одређивање притвора и притисак јавности

Из Удружења тужилаца објашњавају да није реч о феномену, већ о појединчаним случајевима. Истичу да је под притиском јавности и схватање притвора постало проблем.

Према речима председника Удружења тужилаца Србије Горана Илића, у претходном периоду у једном броју случајева притвори су одређивани не као мера обезбеђења присуства, што је основна сврха притвора, већ као нека врста замене за казну.

"Ако јавност, већина људи у неком друштву, а поготово истакнуте политичке личности инсистирају на одређивању притвора и сматрају да је притвор нека врста замене за казну, свакако да то мора да има одраза и на одлуку тужиоца", истиче Илић.

Последњу реч у одређивању притвора дају судије, али су и они, као и тужиоци, били под притиском. Тога је донекле могао да их сачува закон који је у том погледу непрецизан.

Богољуб Милосављевић са Правног факултета Унион истиче да постоји пракса да су закони строжи, односно прецизнији у погледу одређивања притвора и његовог трајања. "Код нас нажалост није одређена ни максимална дужина тајања притвора.

У Уставу се само каже да притвор може трајати до када за то постоји нужда, при чему је остављено слободи судова да процењују ту дужину", објашњава Милосављевић.

Једно од решења за овај проблем је и већа употреба јемства. Тако би држава уштедела новац, али и растеретила затворе, у којима се сада налази чак 3.000 притвореника. Међутим, до сада су се кауције много више гледале у холивудским филмовима, него у судској пракси Србије.