Како "поправити" српско правосуђе

Извештај Европске комисије указао је, између осталог, и на скроман напредак у реформи правосуђа. Оцена међународне заједнице, није нам међутим рекла ништа ново. Грађани, стручна јавност и струковна удружења већ дуго упозоравају на лоше стање у правосуђу. Пред новим министром су и нови задаци - од успоствављања нове мреже судова до измена закона који се нису добро показали у пракси. Европска унија тражи јасну стратегију и акциони план, а циљ је успешна броба против корупције и организованог криминала.

У Министарству се слажу да реформа започета 2009. године није била успешна, али кажу да за нову нема ни времена ни новца.

Захтеви Европске уније су конкретни - правосуђе мора бити независно, правично и ефикасно. Ипак, стручњаци упозоравају да је у самом Уставу избор вршилаца судске власти дефинисан тако да су тужиоци и судије директно зависни од политике, јер их на функције бирају посланици.

"Независност правосуђа, која је идентификована као проблем од стране Европске комисије у овом последњем извештају, огледа се у томе да само постављање носиоца правосудне функције у овом задњем чувеном избору", каже Чедомир Бацковић, помоћник министра правде за европске интеграције.

Бацковић додаје да је ту је дошло до својеврсног уставног проблема који је проузроковао значајни директан и индиректан утицај на независност правосуђа.

Реформу правосуђа из 2009. године највише су осетили судије и тужиоци. Високи савет судства и Државно веће тужилаца спровело је реизбор на основу критеријума достојности, стручности и оспособљености. Од 1. јануара 2010. године за улаз у судницу карте није имало више од 900 судија и 200 тужилаца.

Зоран Ивошевић, професор Правног факултета "Унион", сматра да је идеја, на неки начин, била "лустрација која се није догодила."

"Иако имамо Закон о лустрацији, нисмо га примењивали и ту сте сад добили судије и овакве и онакве, тога није било, та изборност није искоришћена да се суд ослободи тих људи и ми смо заиста на почетку", каже Ивошевић.

Три године касније, Уставни суд је усвојио жалбе и вратио их на посао. Стручна јавност сагласна је да међу судијама и тужиоцима има оних који не заслужују да буду на тој функцији, а механизми по којима се о томе одлучује већ су дефинисани законом. Вредновање судија и дисциплински поступак, међутим, нису примењени, а почела је да ради и нова мрежа судова. Тако су многи градови остали без судова, а грађани без лако доступне правде.

"Кривични предмети су се судили у седиштима судова и у том случају судију су тамо седеле где су седеле, али су зато путовали окривљени, браниоци, вештаци, сведоци до седишта суда, а грађански предмети судили су се у судским јединицама и ту је путовао ко год је стигао", каже Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије.

"Ако можете да замислите онај аутобус из 'Ко то тамо пева', отприлике је могло у таквом аутобусу да се суди, зато шо су путовали и судије и записничари и сведоци и странке и тако даље", додаје Бољевићева.

У 2012. годину српско правосуђе ушло је са три и по милиона нерешених случајева. Пред међународним судом у Стразбуру Србија је шеста по броју захтева грађана. Поред радних спорова, највише жалби односи се на неразумно дуго трајање процеса пред српским судовима. Свесни свих мањкавости правосуђа, у Министарству правде кренули су прво у измену најбитнијих системских закона. Пред радним групама нашли су се закон о мрежи судова, парничном и кривичном поступку, медијацији, као и кривични законик.