Деца, жртве и насилници

Последња три случаја насиља међу вршњацима, у Прокупљу и Пожаревцу, опет покрећу питање како то спречити. Готово 90 одсто испитаних основаца имало је неког искуства са вршњачким насиљем.

Ученик ученику сломио вилицу насред учионице, основца вршњаци скинули голог и закључали у тоалет, силовао школског друга за време великог одмора најновији су наслови о насиљу међу децом из две прокупачке и једне пожаревачке школе.

Психолог Основне Школе "Свети Сава" Миља Кривокућа каже да је веома битна породица и неки модели које деца носе пре свега из своје куће а исто тако и проблеми које та деца могу да имају из различитих разлога.

"Уколико се у породице не препознају на време могу да доведу до оваквих ескалација", каже Кривокућа.

Ломљење школског инвентара, недолично понашање, туче, бежање с часова, вређање наставника и друге деце, сигнал је да нешто није у реду. Школа је обавезна да упозори родитеље. Често, без успеха.

"Неки од родитеља су склони да негирају да њихово дете показује било какве знаке насилног понашања и да је њихово дете то које заправо потенцијално може да угрози некога или га заиста угрожава", каже Криволућа.

Заједнички до решења

Кад се насиље деси о томе се говори неколико дана. Тада сви предлажу мере превенције и кажњавања. Онда пауза до следећег инцидента у школи. На тај начин се, кажу стручњаци, ништа не решава.

Заштитница деце у Србији Тамара Лукшић Орландић, каже да разредни старешина мора да зна проблем сваког детета, односно да ли има проблем у породици или нема проблем.

"У школама треба да постоје неке секције које би водили психолози, трибине, где би се разговарало. Сад је код нас црвена лампица и треба ударно ићи по свим каналима", каже Лукшић Орландић.

Да је заједничко деловање решење проблема, потврђује пример из "Клуба за младе са асоцијалним понашањем" Пожаревац. По препоруци школског психолога, неколико пута недељно, родитељи и деца раде са стручњацима.

"Преко 40 деце је било укључено са својим родитељима у раду клуба, имали смо само три рецидивна понашања после тога, говорим о деци која су имала прекршајну и кривичну одговорност", наводи Мирослав Стоимировић, директор Центра за социјални рад Пожаревац.

Неке земље су донекле решиле проблем вршњачког насиња увођењем обавезе за родитеље да са дететом посећују психолога. Колико је то мукотрпан и тежак пут, сведочи Норвешка. За школе без насиља било им је потребно више од 15 година.