Бубликово искуство из Лас Вегаса лек за тениски хаос

Казахстански тенисер, познат по саркастичним изјавама и бунтовничком ставу према сопственој професији, овог лета је исписао можда и једну од најлепших тениских прича.

Пласман у четвртфинале Ролан Гароса и пораз од неприкосновеног Синера, а потом тријумф над Италијаном на турниру у немачком Халеу.

То је највећа победа у каријери за Казахстанца.

Али, ово није текст о великом подвигу и спортском резултату, већ прича о личном миру, прихватању и одустајању од перфекционизма у корист аутентичности и напретка.

Ово је прича о томе да је важно слушати "себе" и свој осећај и да ником око нас неће бити по вољи, ако није нама самима.

Након победе на Џеком Дрејпером у осмини финала Ролан Гароса, Казахстанац је изјавио да му је то најлепши моменат у каријери.

Било је прича у престоници Француске које су завређивале да се о њима напише по која реч, међутим, ниједна од њих не носи емоционалну снагу и симболику као прича Александра Бублика, човека који је до пре неколико месеци озбиљно разматрао повлачење из тениса - и то не зато што није био довољно добар, већ зато што је престао да верује да је та игра вредна жртве коју је подносио.

Његова прича је огледало једног системског проблема у професионалном спорту - потпуни слом менталног здравља и личног задовољства зарад успеха.

Није бирао тенис, али је тенис изабрао њега

Бубликов однос са тенисом је одувек био дисфункционалан. Још као дете, био је гурнут у спорт који није сам изабрао.

Његов отац је био тренер и фигура ауторитета, који је чврсто веровао да дете треба "усмерити" без простора за избор.

Усагласићете се, такво размишљање чујемо и данас. Ништа се није променило. 

Александар је послушно тренирао, такмичио се, побеђивао, али никада није развио љубав према тенису. Бар не онакву како је требало.

Његова изјава из 2020. године: "Мрзим тенис свим својим срцем", тада је деловала као ексцентричност, али у светлу каснијих догађаја, она је изгледала као вапај за излаз из лавиринта у који је као дете убачен.

Упркос свему, успех није изостао. Бублик је играо пет финала, освојио четири АТП титуле и попео се до 17. места на свету.

Сразмерно порастима на ранг-листи, расла је и унутрашња празнина.

У једном тренутку, чак и пласман у топ 20 није имао смисла, јер није дошао из сопствене жеље, већ из механичког извршавања туђих очекивања, из рутине и реалности која му није пријала.

Бублик против система

Систем у којем је Бублик одрастао и у којем је до јуче функционисао подразумевао је перфекционизам, свакодневне тренинге, специјалисте за исхрану, сан, регенерацију, аналитику.

А, онда се појавио човек који све то довео у питање и почео да побеђује.

Његов разговор са Гаелом Монфисом у Дубаију открио је суштину тог унутрашњег сукоба.

"Сви су сада професионалци. Устају рано, тренирају као машине”, рекао је Бублик.

На то му је Монфис одговорио.

"То је једноставно  тако сад. Ти узми своју шансу кад ти дође", а управо то је Бублик и учинио.

Његова игра се не базира на снази или издржљивости - већ на креативности, ризику, инстинкту. У ери алгоритама и предвидивих размена, Бублик је хаотични уметник. Неприлагођен. Али, зато и непредвидив.

"Град греха" - за многе крај, за Бублика почетак

Почетак 2025. године је за Александра био поражавајући. Осам пораза у десет мечева, пад на 82. место на свету и осећај да ту дефинитивно "више не припада".

У једном тренутку, како је сам рекао, није имао више ни снаге да се расплаче.

Тада долази пресудни тренутак. Његов тренер предлажио је одмор, али не тренинг камп, не психолошку сеансу, већ одлазак у Лас Вегас.

У тренутку када је деловало као да губи све конце и да ће “Град греха” да му одузме и оно мало што га је држало на земљи, догодило се супротно.

Бублик је отпутовао у град познат по пороцима и лудилу и пронашао оно што му је највише недостајало - олакшање и мир.
Сценарио је могао да личи на радњу филм Hangover.

Међутим, иза тога, крије се озбиљна порука - ресет не мора да дође из дисциплине и мира. Понекад је хаос тај који врати равнотежу.

Искупљење у Лас Вегасу

Повратак из Вегаса означио је нову фазу Бубликове каријере. Нема више опсесивне припреме. Нема више "мораш да тренираш сваки дан".

Он сада игра под сопственим условима. Прескочиће тренинг ако се не осећа добро. Играће турнире када му одговара.

На конференцији за медије је отворено рекао да му је важније да сачува здравље него да освоји Гренд слем.

Ова филозофија, иако неконвенционална и која на прву помисао тешко да може да донесе добре резултате код њега делује.

На шљаци, подлози коју је годинама избегавао и критиковао, остварио је најбољи резултат каријере.

У Паризу је савладао два играча из Топ 10 - Џека Дрејпера и Алекса де Минора - и то са осмехом на лицу и телом прекривеним наранџастом прашином.

Да ли је то иронија? Можда. Али, пре ће бити да је то доказ колико је ментално стање важније од техничке припреме и доказ да, ипак, готово увек треба да слушамо наше осећаје.

Александар Бублик не тражи да га ико следи. Не шаље поруку да је његов пут универзалан. Али, показује нешто што често заборавимо - да врхунски резултати нису нужно производ робовања правилима. Понекад долазе управо када се ослободимо.

У времену када спортисти све чешће изгарају под притисцима друштвених мрежа, спонзора и очекивања, Бубликова прича је освежавајући контрапродукт.

Не позива на лењост, већ на равнотежу. Не бежи од посла, већ му даје другачији смисао.

Ако ништа друго, његов пут овог лета подсећа нас да у спорту, као и у животу, понекад победи онај који је имао храброст да каже: "Доста ми је" - и да се после тога врати, али као нови човек.