Спортски великани који су нас напустили у 2025.

Преласком у наредну календарску годину, отварају се врата будућности уз ишчекивање нових догађаја, момената и промена. Док нас та будућност плаши и узбуђује, потребно је и осврнути се иза себе и увидети чему се сведочило.

Током 2025. су домаћи и светски спорт, сем резултата, трофеја и рекорда, обележили и трагични одласци вољених и успешних лица, која су оставила велики траг и чији ће се изостанак увек осећати.

Поред краја живота времешних гиганата у достојанственом заласку свог века, 2025. су обележиле нагле, шокантне и преране смрти драгих лица, која су могла много да дају, пре свега својим породицама, па онда и спорту ком су се предали.

Дан Тана и Милан Мандарић

Иако се ради о листи спортиста, не смемо да прескочимо да важна имена из Србије у западном свету са утицајем и радом и код нас. Добривоје Танасијевић и Милан Мандарић су потекли са ових простора, остварили западни сан и својим именом, конекцијама и оствареним резултатима вредних помена.

Милан Мандарић био је истакнута и сложена фигура у свету фудбала. Српски предузетник и спортски радник који је својим пословним успехом и љубављу према фудбалу оставио дубок траг у неколико земаља, а преминуо је 4. октобра у Београду у 88. години живота.

Рођен у Вребцу у Лици, одрастао је у Новом Саду и након раног успеха у индустрији рачунарске опреме у Сједињеним Државама, уложио је знатан капитал у европски фудбал, водећи клубове као што су Шарлроа, Ница, Портсмут, Лестер, Шефилд Венздеј и Олимпија из Љубљане, чиме је постао један од најпризнатијих функционера свог времена.

Последње ангажовање пред смрт било је у ФК Војводина у функцији потпредседника. Као руководилац и газда је водио Ницу до трофеја у Купу Француске 1997. и Портсмут до освајања ФА купа 2008. године

Мандарић је био познат по својој страсти за развојем фудбала, упорном раду и способности да оживи клубове у кризним ситуацијама, због чега га многи навијачи и спортски радници памте као визионарску фигуру.

Дан Тана био је јединствена личност која је спојила спорт, бизнис и културу, оставивши снажан траг како у српском, тако и у америчком друштву.

Рођен као Добривоје Танасијевић у Чибутковици 25. маја 1935, каријеру је започео као фудбалер, заигравши и за Црвену звезду. Животни пут је наставио у САД, где је изградио изузетно успешну угоститељску каријеру, водивши сопствени ресторан "Dan Tana’s" у срцу Холивуда, место окупљања светских звезда, уметника и спортиста. Успешно се опробао и као филмски продуцент.

Ипак, веза са фудбалом и отаџбином никада није прекинута. Био је на челу ФК Црвена звезда, први као вршилац дужности председника од 2.9. 2008. године, а потом и као први човек клуба од 13. новембра исте године, све до 23. априла 2009. године, кад је поднео оставку.

Дошао је на чело Звезде у једном од најтежих периода у историји црвено-белих, настојећи да очува углед и стабилност шампиона Европе. Дан Тана је остао упамћен као харизматична, космополитска персона, човек широких погледа и великих веза, чији је живот представљао необичан спој спортске страсти, предузетничког духа и културног утицаја.

Преминуо је 16. августа у 91. години.

Драган Лабовић

Огроман таленат европске кошарке "прегорео" у раном играчком добу. Звезда која никад није засијала пуним сјајем.

Несуђени предводник нове златне генерације српске кошарке Драган Лабовић преминуо је 16. маја у 39. години у родном Прокупљу од срчаног удара. Остао је упамћен као снажан и талентован кошаркаш, али и као човек чија је животна прича била сложенија од спортских резултата. Момак који је са млађим категоријама репрезентације освојио све што се могло освојити и редом купио МВП признања где год се појавио.

Као члан кадетске репрезентације са којом је освојио златну медаљу на Европском првенству 2003, а две године касније и злато на јуниорском Европском првенству у Београду, на коме је био проглашен за најкориснијег играча. Са младом репрезентацијом 2006. освојио је злато на Европском првенству у Измиру, а наредне године са истом узрасном категоријом опет осваја злато на Европском првенству у Горици. За сениорску репрезентацију Србије играо је на Европском првенству 2007. у Шпанији.

У клупској каријери је остао најбоље упамћен у дресу ФМП-а, где је важио за једног од најбољих производа академије клуба из Железника уз вршњаке Немању Александрова и Милоша Теодосића. Међу "пантерима" је провео седам година од 2003. до 2010, домогавши се трофеја у Јадранској лиги 2004. и Купу Радивоја Кораћа 2007. Током позајмице у Борцу је бриљирао у српском првенству, домогавши се звања најкориснијег играча са тек 19 година. Затим су уследиле честе селидве по иностранству, од Европе до Блиског истока, али никад на највишем европском нивоу, што је по свом таленту заслужио.

Ипак, Лабовићева прича не завршава се само успесима и статистикама. Његов живот подсећа да иза јавне слике спортисте често стоји крхка људска страна, пуна унутрашњих борби и преиспитивања. Живот пред и по завршетку каријере обележен је великом борбом са психичким проблемима, који су изазивали инциденте.

Смрт Драгана Лабовића оставила је празнину и тугу, али и важно сећање: да таленат и снага нису увек довољни без разумевања, подршке и бриге за човека иза спортисте. 

Џорџ Форман

Једна од највећих боксерских икона свих времена и најпрепознатљивијих спортских личности 20. века преминула је 21. марта у 76. години живота.

Прославио се освајањем златне медаље на Олимпијским играма 1968. године, након чега је изградио професионалну каријеру обележену снагом, ауторитетом и великим победама, међу којима се посебно издваја освајање светске титуле 1973. године против Џоа Фрејзера.

Иако је поражен у чувеном мечу против Мухамеда Алија у борби „Rumble in the Jungle“ у тадашњем Заиру, Форман је показао изузетну истрајност тако што се, након вишегодишње паузе, вратио у ринг и 1994. године, у 45. години живота, те поново постао светски првак, чиме је ушао у историју као најстарији шампион тешке категорије.

Поред спортских успеха, био је познат и по свом раду ван ринга, нарочито као успешан предузетник и јавна личност, због чега је његова смрт представљала велики губитак не само за бокс, већ и за спорт уопште.

Диого Жота

Живот Диога Жоте је трагично прекинут 3. јула у 28. години када је погинуо у саобраћајној несрећи у Шпанији са својим братом Андреом Силвом, такође професионалним фудбалером, оставивши свет спорта у неверици и жалости.

Жота се прославио као нападач Ливерпула и репрезентације Португалије, са којима је освојио низ значајних трофеја, укључујући Премијер лигу и Лигу нација. Бранио је боје и Пакош де Фереире, Атлетико Мадрида, Порта и Вулверхемптона.

Остао је упамћен по својој брзини, головима главом упркос ниско расту, вештини и посвећености

Његова смрт се догодила само две недеље након венчања са дугогодишњом партнерком са којом има ћерку и двојицу синова.

Минут ћутања је одржан у његову част у Премијер лиги, на дуелу Португалије и Шпаније, на мечу Ливерпул-Кристал палас на „Вемблију“ у Комјунити шилду, а "редси" су чак повукли дрес са бројем 20.

Дејан Миловановић

Бивши капитен Црвене звезде је преминуо 16. септембра у 42. години када је изненада изгубио свест и колабирао на терену током меча ветерана ФК Звездаре и ПКБ-а у Београду, након чега лекари нису успели да га спасу услед двоструког инфаркта.

Рођен 21. јануара 1984. године у Београду, Миловановић је прошао кроз све омладинске селекције Црвене звезде, добио капитенску траку и био стуб тима који је освојио три првенствене титула првака и четири национална купа. Лидер Звездине генерације талената, који су имали потом завидне интернационалне каријере и били стални носиоци репрезентације.

У иностранству се опробао у француском Лансу и грчком Паниониосу, крај професионалне каријере је дочекао у Вождовцу.

Са младом репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима.

Његова смрт погодила је фудбалску јавност, а клубови, саиграчи и навијачи одали су му почаст минутом ћутања.

Младен Жижовић

Шокантан моменат за српски фудбал. На мечу Суперлиге између Радничког 1923 и Младости из Лучана 3. новембра, тренер Крагујевчана Младен Жижовић напрасно се срушио без свести покрај аут-линије, услед срчаног удара. Утакмица је моментално прекинута и одложена.

Лекарска интервенција није била успешна, тако да драматичан моменат није имао срећан крај. Преминуо је у 45. години.

Током играчке каријере је наступао за Младост из родне Ротагице, Радник Бјељина, Рудар Угљевик, Зрињкси, Тирану и Борац из Бањалуке. За репрезентацију БиХ је уписао четири наступа.

Као тренер је водио Радник из Бјељине, Зрињски, Слободу из Тузле, Шкупи, Борац из Бањалуке и Раднички 1923.

Раднички je потом саопштио да ће до краја сезоне играти у црним дресовима њему у част.

Лени Вилкинс

Једна од највећих НБА легенди преминула је 9. новембра у 88. години живота, оставивши иза себе неизбрисив траг као изузетан играч, тренер и узор многим генерацијама.

Током своје 15‑годишње играчке каријере Вилкинс је девет пута учествовао у НБА Ол‑стар утакмицама и био један од најбољих плејмејекра своје ере, бранивши боје Сент Луис хокса, Сијетл суперсоникса, Кливленд кавалирса и Портланд трејлбејзерса.

Након тога је постао један од најуспешнијих тренера лиге, укључујући вођење Сијетл суперсоникса до шампионске титуле 1979. године, једине у историји ове „покојне“ франшизе.

Вилкинс је такође играо значајну улогу у америчкој репрезентацији, учествовао је у освајању олимпијског злата 1992. године у стручном штабу Чака Дејлија, док је у Атланти водио „Дрим тим“ до новог злата.

Крај тренерске каријере је дочекао са рекордних 2.487 утакмица више од било кога у НБА историји. Био је први и на листи победа са 1.332, па су га претекли Дон Нелсон и Грег Попович. До тих антологијских бројки је дошао водивши Суперсониксе у два наврата: као играч-тренер од 1968. до 1972, па само на тој позицији од 1977. до 1985. године. Слушали су га и играчи Портланд трејлблејзерса, Кливленд кавалирса, Атланта хокса, Торонто репторса и Њујорк никса.

Уврштен је у "Кућу славни" као играч и тренер, што је јединствено признање за ретке величине овог спорта.

Андрија Делибашић

Дуга борба са тумором мозга савладала је тихог љубимца "гробара". Бивши нападач Партизана преминуо је у 44. години у Подгорици, после чега је црна боја постала доминантнија од беле у Хумској.

Нападач у Партизановој екипи која се домогла узастопних титула 2002. и 2003, па и антологијског пласмана у Лигу шампиона у сезони 2003/04. Делибашић је блистао у групној фази, головима против потоњег првака Порта и француског великана Олимпика из Марсеја.

Провео је пет година у Партизану и затим се са 23. године преселио у Мајорку. Уписао је 100 наступа и 48 голова за црно-беле. Мајорка га је за честири године редовно слала на позајмице, тако да се опробао у Бенфики, Браги, АЕК-у, Беира Мару и Реал Сосиједаду. Играо је и за рајо Ваљекано, Еркулес, Ратчабури и на крају у Сутјесци из родног Никшића.

За црногорску репрезентацију је забележио 20 наступа и шест голова.

Остао је упамћен као фудбалер тишине и поузданости, човек који није тражио рефлекторе, али је на терену увек говорио делима. Каријера исписана радом, стрпљењем и вером, без наглих скокова, али са јасним и постојаним траговима које је остављао где год да је играо.

Као нападач, Делибашић је поседовао осећај за простор и тренутак, умеће да буде на правом месту онда када је тиму најпотребније. Није био симбол спектакла, већ стабилности, играч на кога се могло ослонити.

Делибашић је припадао оној врсти спортиста чији значај често постане јаснији тек када их више нема, када тишина замени њихову мирну, али важну присутност. Сећање на Андрију Делибашића је на човека који је спорт живео без вишка речи, остављајући иза себе пример да величина не мора бити гласна да би била истинска.