Спортска трагедија сакривена од Стаљина

У време Стаљинове владавине Совјетским Савезом дешавале су се ствари које из данашње перспективе делују нестварно. Док је на спољном плану Совјетски Савез био једина неприкосновена сила заједно са Америком, на унутрашњем плану режим је био толико крут и затворен да често сами грађани те земље нису знали шта се догађа у сопственој држави.

Строга контрола информација био је један од темеља чврсте комунистичке власти. Имајући то у виду, онда и не чуди што је једна авионска несрећа у којој је погинуо читав хокејашки тим успешно заташкана од јавности, али чуди чињеница да је тако нешто скривено и од тадашњег великог вође Јосифа Висарионовича Џугашвили Стаљина.

О авионској несрећи која се догодила 5. јануара 1950. године у близини Свердловска (данас Јекатаринбурга) и даље се мало зна. Познато је да је у несрећи страдао скоро читав хокејашки тим Совјетског ваздухопловства под називом ВВС Москва (Военно-Воздушные Силы), у којем је главни био Стаљинов син Василиј Џугашвили. Укупно је погинуло 19 особа од чега осам играча, тренер, клупски доктор и масер.

Сама чињеница да је Стаљинов син руководио хокејашким тимом говори о важности коју су Совјети у то време давали овом спорту. Баш у то време су ударани темељи за доминацију хокејаша Совјетског Савеза која ће трајати деценијама.

Клуб ВВС Москва настао је 1945. године и у то време окупљао неке од најбољих хокејаша у земљи. Клуб је у сезони 1946/47. заузео пето место у националном шампионату, тако да је у наредној сезони Василиј Стаљин екипу појачао са неколико играча московског Спартака, Здењеком Зигмундом, Иваном Новиковим и Јуријем Тарасовом. Екипа се налазила у врху совјетског хокеја, али није успевала да дође до титуле.

Сам Василиј Стаљин је на чело клуба дошао делом по „службеној дужности", делом због контроле и жељом за доказивањем у спорту чија је популарност вртоглаво расла. Василиј је Стаљинов син из другог брака који је имао са Надеждом Алилујевом. Пре Другог светског рата постао је официр у ваздухопловству Совјетског Савеза, да би за време и после рата брзо напредовао у служби. Василиј је већ 1946. године постао генерал-мајор и командант ваздухопловних снага московске војне области.

Као један од најбитнијих људи у ратном ваздухопловству своје земље управљао је не само хокејашким тимом овог рода војске ВВС, већ фудбалским, одбојкашким и кошаркашким клубом који су се налазили у оквиру спортског друштва ВВС Москва.

Тог 5. јануара 1950. године хокејаши ВВС-а авионом су кренули на утакмицу у Чељабинск. Због лошег времена авион је преусмерен на аеродром у Јекатаринбургу који је тада носио име Свардловск.

Лоши временски услови владали су и у Јекатаринбургу, тако да је авион са хокејашима због снежне мећаве кружио око аеродрома. Четири пута авион је покушао да слети, али без успеха. Када је покушао и пети пут да се приземљи авион је ударио о земљу и експлодирао. Свих 19 играча и чланова посаде изгубило је животе у несрећи.

Прва реакција Василија Стаљина била је да сакрије вест о несрећи од свог оца. Многи тумаче да би Василиј, као један од најважнијих људи у ратном ваздухопловству, био жестоко кажњен због инсистирања да авион лети по веома лошем времену. То значи да је страх од оца био главни разлог можда и најупсешнијег заташкавања у историји Совјетског Савеза.

У једном дану Василиј је од оца и првог човека Совјетског Савеза, као и од читаве јавности, сакрио вест о авионској несрећи и погибију хокејашког тима. Запањујућа је брзина којом су уклоњени сви трагови вести о погибији совјетских хокејаша. Василиј је само за један дан регрутовао нове играче који су са двојицом старих играча (који нису били у авиону) заиграли за ВВС.

Још више запањује чињеница да председник Совјетског Савеза, који је био обавештаван о свему, није никада сазнао за несрећу која се догодила. Екипа ВСС-а наставила је да се такмичи у совјетском првенству као да се ништа није догодило, док нико није постављао питања шта се догодило са старим играчима.

Тек касније се сазнало какви су изузетни спортисти и људи изгубили живот. У авионској несрећи у Свардловску страдали су Иван Новиков, Здењек Зигмунд, Јури Тарасов, Харијс Милупс, Робертс Шулманис, Јури Жибурович, Виктор Јисајев, Александар Мојсев, тренер Борис Бочарников, као и тимски доктор и масажер.

Иза сваког имена се крила изузетна спортска каријера и лична трагедија. Посебно је потресна прича о голману Харијсу Милупсу, Летонцу, који је након Другог светског рата заиграо за ВВС. Милупс је пре рата лети играо фудбал, зими хокеј, док се повремено бавио кошарком и боксом (мало је фалило да пре рата са 18 година постане члан летонске боксерске репрезентације). Након Другог светског рата одлучио је да се фокусира само на два спорта, фудбал и хокеј, где је у оба спорта наступао за Динамо из Риге. Од 1949. године играо је у Москви за екипу ВВС-а. У тренутку несреће имао је 23 године. Шест дана раније добио је сина којег никада није успео да види.

Један од двојице хокејаша ВВС-а који је избегао трагичну несрећу био је Всеволод Бобров који је годину дана раније из ЦДКА (касније ЦСКА) прешао у нови клуб. Бобров је попут Милупса био одличан фудбалер и хокејаш. Био је део фудбалске екипе московског Динама која је 1945. године протутњала Великом Британијом, где је у серији пријатељских мечева између осталих савладала екипу Арсенала. Поред фудбала сјајно је играо и хокеј.

Бобров је судбоносног 5. јануара закаснио на авион јер се успавао, па је пут Чељабинска кренуо возом. Дужи сан на крају је спасио Боброва да доживи судбину својих саиграча.

Други хокејаш ВВС-а који је избегао несрећу је Виктор Шувалов који је меч пропустио због повреде.

Око ове двојице играча Стаљинов син је за дан направио нову екипу која наставила да се такмичи у првенству као да се ништа није догодило. Шувалов је на крају сезоне био најбољи стрелац лиге са 31 голом, док је Бобров постигао два гола мање. Обојица хокејаша оставила су дубок траг у совјетском хокеју и примљена су у Кућу славних. И Бобров и Шувалов били су део хокејашке репрезентације која је 1956. године на Зимским олимпијским играма донела златну медаљу Совјетском Савезу.

Бобров је након играчке каријере био и тренер. Он је водио 1952. године ВВС, док је након тога водио, или се налазио у управама московског ЦСКА и Черномореца. За Боброва се каже да је био велики пријатељ са сином великог вође Василијем. На листи 100 најбољих руских спортиста 20. века Бобров заузима треће место иза легендарног фудбалског голмана Лава Јешина и рвача Александра Карељина.

Иако несрећа успешно заташкана и Стаљин никада није знао за пад авиона и погибију хокејаша, Василиј је наклоност свог оца изгубио 1952. године када се на војној паради срушио још један авион. Василиј је тог 27. јула 1952. године, поред лошег времена инсистирао да авиони полете, као две године раније када је то учинио у случају хокејашког тима. Из непознатих разлога, бомбаредер „тупољев Ту-4" срушио се за време параде. Након инцидента Василиј је отпуштен из војне службе.

Ни овде није био крај његовим проблемима. Већ наредне године (5. марта 1953. године) умире његов отац, дотадашњи председник Совјетског Савеза Јозеф Стаљин. У склопу дестаљинизације совјетског друштва клуб ВВС је расформиран.

Сам Василиј је је ухапшен нешто више од месец дана након очеве смрти. Оптужен је да је на једној вечери пред страним дипломатама одао војну тајну. Василиј је касније признао све оптужбе, чак и неке које су за оно време звучале невероватно. На контроверзном суђењу иза затворених врата, без браниоца и сведока, осуђен је на осам година затвора.

Василиј Стаљин је преминуо 1962. године, претпоставља се од последица алкохолизма. Руске власти су га делимично рехабилитовале 1999. године, прогласивши га невиним за део оптужбе за анти-совјетску пропаганду.

О несрећној судбини хокејашког тима сазнало се годинама касније. Као знак сећања на аеродрому Колтосову у Јекатаринбургу подигнут је споменик за играче ВВС-а.