Балада о боксеру

Боксери који су обележили почетак двадесетог века неретко су падали у заборав иако су њихови подвизи у рингу некад били равни чуду. Деценијама касније новинари или историчари спорта „откопају" импресивну спортску причу која у данашње време изгледа нестварно. Једна таква прича је и о боксеру Билу Мишкеу, познатијем под надимком „гром из Сент Пола".

Оно што Мишкеа издваја од многих других сјајних бораца је чињеница да је имао више од 20 мечева од тренутка када су му доктори саопштили да има још највише пет година живота због „Брајтове болести" која је разарала његове бубреге. Од тренутка када је сазнао за страшну вест, Мишке је све време остајао у рингу где је на једини начин који је знао зарађивао новац да врати дугове и прехрани породицу.

Били Мишке рођен је у месту Сент Пол у Минесоти у породици немачког порекла. Своје прве боксерске кораке направио је у Минесоти у којој је у то време бокс био забрањен. Како је стасавао и улазио у ринг добио је надимак „гром из Сент Пола".

Каријеру је почео у средњој категорији, био је висок 184 центиметара, а тежина му је варирала од 71 до 87 килограма. Највећу славу је ипак стекао као борац лако-тешке и тешке категорије.

О Мишкеу су сви имали речи хвале. Био је поштен породичан човек, господин, док је у рингу био срчан и храбар. Лоше пословне одлуке довеле су до тога да је брзо изгубио новац који је зарадио, тако да се рано сусрео са тешким финансијским проблемима. Процењује се да је због пропалог бизниса са аутомобилима Мишкеов дуг био око 100.000 долара, тако да му је као једини извор прихода остао бокс.

Ипак, читав свет се срушио када је на лекарском прегледу 1918. године установљено да боксер из Минесоте болује од тешке болести бубрега. Лекари су му давали највише пет година живота и то под условом да одмах остави бокс. Као частан човек, желео је да врати своје дугове али и да финснсијски обезбеди своју породицу. Као врхунском боксеру, није му падало на памет да напусти ринг. И поред препорука лекара, Били Мишке наставио је професионалну каријеру.

Већ 1920. године Мишке се нашао у рингу са легендарним Џеком Демпсијем у борби за наслов светског првака. Због болести Мишке је јако мало тренирао, тако да га је Демпси нокаутирао већ у трећој рунди. То је био једини нокаут који је доживео у каријери. Многи препричавају сцену да је Демпси полисвесног Мишкеа носио до његовог угла. Демпси је остао пријатељ Билија Мишкеа до последњег дана.

Након пораза од Демпсија Мишке је имао 19 узастопних и један нерешен меч. Наредну борбу је изгубио тек крајем 1922. године када га је у родној Минесоти савладао Томи Гибонс. Након тога, у јануару 1923. године Мишке је нокаутом савладао Харија Фоулија, након чега му се здравствено стање драстично погоршало.

О Мишкеовој болести скоро нико није знао. Сурову истину чувао је његов менаџер који га је од тренутка када је сазнао за болест бубрега, саветовао да остави бокс. Својој породици није признао истину и рекао је да је у питању само блажа упала. Након последњег погоршања више није могао уопште да се врати тренинзима. Време је проводио са породицом, док је повремено само имао снаге да оде на пецање. Полако је истицало пет година колико су му доктори дали.

Имајући у виду да није имао други вид прихода, из дана у дан је гледао како породица (жена и троје деце) има све мање новца. Месеци су пролазили, Мишкеови су живели све теже. Човеку који је навикао да брине о својој породици такво стање је тешко падало. Посебно је био огорчен што за предстојећи Божић неће моћи да им обезбеди богатију трпезу и поклоне.

Мишке је тада преломио, иако тешко болестан одлучио је да још једном уђе у ринг и заради новац којим би обезбедио својој породици безбрижне празнике.

Контактирао је свог менаџера Џека Ридија и тражио да му обезбеди противника за меч. Рид је у почетку одбио сваку помисао на повратак Билија Мишкеа у ринг, посебно у тако тешком стању. Риди је био спреман из свог џепа да плати Мишкеу да се не бори и тако додатно угрози пољуљано здравље.

Били Мишке ипак није одустао. Решен да заради још мало новца за своју породицу, убедио је Ридија да пристане да му нађе противника. Избор је пао на Билија Бренана, тешкаша са којим се Мишке раније већ борио.

Меч је одежан 7. новембра 1923. године у Небраски. Бренан се појавио у јако лошој форми, са великим вишком килограма и „пивским стомаком". У кратком опису борбе у штампи из тог времена наведено је да је Мишке био много бољи у прве две рунде док је Бренан нешто бољи отпор пружио у трећој рунди.

Ипак, пред крај треће рунде Мишке је успео левицом да погоди Бренана у браду, а затим да настави серију удараца којим га је избацио из ринга. Судија је избројао до пет пре него што је гонг спасао Бренана нокаута. Ипак, неизбежно је уследило у четвртој рунди када је Мишке десним крошеом поново нокаутирао противника. Овога пута Бренан није устао. Били Мишке, који је бројао последње дане живота, успео је да последњи пут нокаутира противника у рингу.

Меч је ипак изазвао много контроверзи јер су се оба борца наводно слабо кретала и иритирала публику која је очекивала више акције. Није познато да ли је Бренан знао за Мишкеово стање, или је лош меч био плод очајне форме у којој се налазио. Обојица боксера била су суспендована и напустила су Омаху без хонорара. Ипак, нешто касније Били Мишке је добио својих 2.100 долара (према сећању његовог сина, Били Мишке је на последњем мечу зарадио око 15.000 долара).

Своју тајну Бил Бренан је однео у гроб. Неколико месеци након борбе он је упуцан у Њујорку.

Са друге стране Били Мишке је успео за своју породицу да обезбеди последњи безбрижни Божић. По сећању његове деце, Мишке је вратио дугове, скоро празну кућу је опремио намештајем, за жену је купио клавир, док је деци пазарио играчке. Чак је успео да остави и нешто новца са стране да се нађе породици.

Неколико дана након Божића стање Билија Мишкеа се нагло погоршало. Једне вечери је назвао свог менаџера и пријатеља Џека Ридија и рекао му да мора хитно да га одвезе у болницу. Били Мишкин је преминуо првог дана 1924. године, тачно 55 дана од свог последњег меча. У тренутку смрти имао је непуних 30 година. Иза себе је оставио жену и троје деце.

Његов син је касније рекао да је отац пре смрти успео да врати све дугове и да је последњим новцем колико толико обезбедио породицу.

У каријери је на 105 мечева имао 74 победе, 34 нокаутом, изгубио је само 13 мечева, само је једном нокаутиран, док је имао и 16 нерешених борби. Осим Џека Демпсија борио се против најбољих тешкаша тог времена, Кида Норфлока, Ганбоут Смита, Томија Левинског, Џека Дилана и многих других.

Прича о Билију Мишкеу је полако бледела и након неког времена тотално је заборављена. Спортски новинари и историчари спорта који су истраживали развој бокса у Минесоти набасали су на причу о невероватном човеку и оживели сећање на Билија Мишкеа.

Коначно, 2010. године, Били Мишке примљен је у боксерску Кућу славних, док га је специјализовани сајт за боксерску статистику прогласио за 26. најбољег тешкаша свих времена.