Бостонски терор - Сем Ленгфорд

Са висином од 169 центиметара и тежином од 84 килограма у свом најбољем раздобљу, Семјуел Сем Ленгфорд можда на први поглед и није деловао импресивно. Ипак, био је такав ударач од кога су зазирали и најбољи боксери тог времена. Са обимом врата од 48 центиметара и обимом надлактице од 38 центиметара, Ленгфорд је у своје време био један од најснажнијих ударача.

Сем Ленгфорд је рођен 1883. године у Канади, али највећи славу је стекао у САД, где је и добио надимке "Бостонски терор" и "Бостонски костоломац". Борио се против свих битнијих бораца од лаке до супертешке категорије.

У каријери је имао 256 мечева (поједини подаци говоре да је имао и више од 300), 178 је победио од чега чак 128 нокаутом. То значи да је у каријери имао више нокаута од ударача Мајка Тајсона и Џорџа Формана заједно. Од 32 пораза највећи број је дошао крајем каријере када је у ринг, због повреде ока, излазио скоро слеп.

И поред импресивног учинка, Сем Ленгфорд никада није освојио титулу светског шампиона. Због боје коже и изузетно јаког ударца од њега су зазирали многи шампиони, који нису желели да му у рингу пруже шансу за титулу.

Прича о Сему Ленгфорду почиње у Вејмут Фолсу у Канади, где је са 14 година морао да побегне од куће због оца који га је малтретирао. Ленгфорд је дуго живео као скитница, ишао је од места до места и радио за храну. Тако је једног дана стигао у Бостон, где је потражио посао у апотеци, рекавши да није јео два дана. Власник апотеке Џо Вудман нахранио га је и нашао му посао - да ради као домар у једној боксерској дворани.

Ленгфорд је гледао боксере како тренирају и проучавао стилове. Затим је почео да ради као спаринг партнер појединим борцима. Већ са 15 година Ленгфорд је постао професионални боксер. Из године у годину напредовао је у категоријама, да би за кратко време добио шансу да се бори са најбољима.

У извештајима из тог доба наводи се да је Ленгфорд био ниске и стамене грађе са масивним раменима и леђима. Имао је снажан ударац и брзе руке којима је ударце лансирао у серијама. Специјалитет су били снажни крошеи и аперкати, као и разарајући ударци у тело противника. Чим би пољуљао противника, неколико тренутака касније би га докрајчио нокаутом.

Такође, за Ленгфорда се каже да је био мајстор обмане. Знао је да глуми да је пољуљан после ударца и да тако натера противника да покуша да га финишира. Ленгфорд би искористио спуштен гард и снажним ударцем у вилицу завршавао борбу.

Уз све ударачке квалитете Ленгфорд је био сјајан дефанзивац, одлично је блокирао ударце и знао је да опасне ударце лансира из контре. Многи борци против којих се борио били су некад и више од десет килограма тежи од њега, али у рингу се та предност није видела. Ленгфорд је имао чврсту вилицу и био је у стању да апсорбује јаке ударце и остане на ногама.

Прву велику победу над једним шампионом Ленгфорд је остварио као 20-годишњак, 1903. године, када је након 15 рунди савладао Џоија Ганса, шампиона лаке категорије. Сматра се да је пораз од Ленгфорда једини прави Гансов неуспех у десетогодишњем периоду. И поред победе над шампионом, Ленгфорд није постао шампион јер меч није био за титулу. Касније је Сем Ленгфорд постао велики пријатељ са Гансом који га је сматрао највећим боксером свих времена.

Прву шансу за титулу у велтер категорији Ленгфорд је имао наредне године, када се у рингу нашао са "Демоном са Барбадоса" Џоијем Волкотом. Меч је завршен нерешено, одлуком судија, али су сви тиражнији спортски листови тог времена истакли чињеницу да је Ленгфорд био много бољи боксер и да је заслужио титулу. Артут Лемли, уредник спортских страна у магазину Њујорк илустрејтед, тада је написао: "Лично сматрам да је Ленгфорд залужио да судијска одлука буде у његову корист и да је требало да освоји титулу."

Иако се чинило да је само питање времена када ће Ленгфорд добити нову шансу, титула никада није дошла.

Први тамнопути шамопион тешке категорије у то време Џек Џонсон, никада није дао прилику Ленгфорду да се опроба у мечу за шампионски појас. Двојица боксера су се једини пут сусрела 1906. године у мечу за светског "обојеног" шампиона (World "Colored" Heavyweight Title) у тешкој категорији. У то време, иако није постојала званична забрана, бели боксери нису хтели да се боре против тамнопутих и нису им давали шансу за титулу. Највише за шта су тамнопути борци у САД могли да се боре јесте наслов светског "обојеног" првака.

Ленгфордов покушај да титулу преузме од легендарног Џека Џонсона завршио се неславно. Ленгфорд је поражен одлуком судија након 15 рунди. Извештаји са тог меча су опречни. Док једни тврде да су то биле једине праве батине које је Ленгфорд добио, други сматрају да је "Бостонски терор" заслужио да буде првак.

Треба имати у виду да је Ленгфорд у то време имао 23 године и да је био десет килограма лакши од Џонсона, али и поред тога пружио је сјајан отпор.

Џонсон је две године касније постао први тамнопути боксер који је освојио титулу светског првака. У мечу одржаном 26. децембра 1908. године у Сиднеју, Џонсон је без проблема савладао тадашњег шампиона Томија Барнса. Шансу за титулу је добио неочекивано, након великог притиска појединих медија и након што је Барнс добио велики хонорар да учествује у борби против тамнопутог боксера. Од тог тренутка у САД је настала потрага за новом "великом белом надом" која ће Џонсону одузети титулу.

Иако је Џонсон постао први тамнопути шампион, он није отворио вратима другим црним боксерима да се опробају у трци за наслов светског првака. И он је одбијао да се бори против тамнопутих боксера, док су му противници били белци. Такво понашање је разбеснело црначку заједницу која је жестоко критиковала Џонсона.

Када је 1913. године коначно одлучио да пружи шансу тамнопутом боксеру за титулу, то није био Сем Ленгфорд. Шансу је пружио Џиму Џонсону, просечном боксеру који је раније поражен у мечу са Ленгфордом. Иако је као званичан разлог Џонсон навео да Ленгфорд није успео да обезбеди хонорар од 30.000 долара, многи сматрају да прави разлог избегавања лежи у Џонсоновом страху да би могао да изгуби од Ленгфорда. У историји, осим што је био први тамнопути шампион, Џонсон је остао упамћен као "човек који је ескивирао Ленгфорда".

Као утеха, Ленгфорду остаје чињеница да је у периоду од 1910. до 1918. године пет пута био "обојени" шампион тешке категорије, и да је у том периоду доминирао у конкуренцији афроамеричких боксера.

Претходно је 1907. године Ленгфорд постао "обојени" шампион у средњој категорији када је савладао Јанга Питера Џексона. Са овим борцем Ленгфорд се састао шест пута током каријере и изгубио је само један меч.

Две године касније Ленгфорд постаје и "обојени" шампион тешке категорије када је победио Диксија Кида. Титулу је одбранио пет пута, против Диксија Кида и Џоа Џенета (са којим се у каријери састајао 14 пута) и Сема Меквија. Против Меквија Ленгфорд је 1911. године изгубио титулу, да би је исте године повратио и одбранио још четири пута у мечевима с истим противником.

Титулу је поново изгубио 1915. године, овога пута против Џоа Џенета, да би је повратио годину дана касније победом над Херијем Вилисом. У међувремену Ленгфорд је неколико пута безуспешно покушао да поврати титулу која је прелазила из руке у руку Џенета и Меквија. Против тих боксера Ленгфорд је бранио титулу још неколико пута, да би му 1918. године у Панама Ситију Хенри Вилис поново одузео наслов "обојеног" првака тешке категорије. И поред више покушаја, у већ позној каријери, Ленгфорд више није успео да поврати титулу.

Осим Џенета, Меквија и Вилиса, са којима је током каријере имао много мечева, Ленгфорд се сусретао и са многим другим тамнопутим борцима који су обележили то време.

Шест пута се борио против Џека Блекбурна, који је каснио постао тренер легендарног Џоа Луиса. Исто толико пута укрштао је песнице са Фајерменом Џимом Флином. Незаборавне мечеве имао је и са Бетлингом Џимом Џонсоном, у лакој категорији са Филаделфијом Џеком О'Брајеном, у тешкој категорији, као и са Ганбоутом Смитом и многим другима. Занимљиво је да је сваког од противника Ленгфорд најмање један пут нокаутирао.

Како се приближавао крај каријере, Сем Ленгфорд је имао све вишем проблема са очима. Од великог броја удараца лево око му је било оштећено, тако да скоро ништа није видео. На десном оку, због катаракте видео је само обрисе људи. Сматра се да је био полуслеп од 1917. године и борбе против Фредија Фултона.

И поред тога није излазио из ринга. Многи препричавају његов меч против шампиона средње категорије Тајгера Флауерса од 5. јуна 1922. године. Сам је рекао да је на том мечу једва видео противника и да је пустио Флауерсу да му се приближи и задаје ударце. Онда је сачекао своју прилику и лансирао разоран ударац којим је нокаутирао противника. Након тог меча доктори су упозорили 39-годишњег Ленгфорда да је очни живац толико оштећен да постоји опасност да постане потпуно слеп, али је "Бостонски терор" наставио да терорише противнике у рингу.

Исте године Ленгфорд је отишао у Мексико на меч против Кида Севиџа за наслов првака те земље. Присећајући се меча, Сем је касније рекао: "Када се прочуло да сам полуслеп, сви су ставили огроман новац на Кида Севиџа. По осећају сам се кретао око њега и онда 'бам'. Заборавио је да се сагне и ја сам постао нови шампион Мексика у тешкој категорији."

Две године касније Ленгфорд је отишао на операцију очију. Иако се веровало да је операција успешна и да му је повратила вид, Ленгфорд је након тога видео све слабије. Из професионалног бокса се повукао 1926. године као 43-годишњак. Неколико година након тога Сем Ленгфорд је потпуно ослепео.

Након завршетка каријере Ленгфорда су брзо заборавили. Дошла је нова генерација боксера, тај спорт се полако отварао за тамнопуте борце, тако да је бледело сећање на "Бостонског костоломца". Ленгфорд је у међувремену изгубио сав новац и живео врло сиромашно у њујоршком Харлему.

Новинар Њујорк трибјуна Ал Лејни ушао је у траг Ленгфорду 1944. године када је написао низ текстова о некадашњем шампиону. Захваљујући Лејнију успостављен је посебан фонд, одакле је Ленгфорд добијао помоћ све до смрти 1956. године.

На разним листама, Сем Ленгфорд је након смрти проглашаван за једног од најбољих боксера свих времена. У зависности од тога ко је сачињавао листу, Ленгфорд је заузимао од првог до десетог места. Многи га сматрају најбољим боксером који је икада живео.

Ал Лејни је једном приликом написао: "Сем Ленгфорд је човек за кога компетентни критичари кажу да је највећи борац у историји бокса. То је човек кога су се шампиони плашили и с ким су избегавали да се боре, човек који је био толико добар да му никада није пружена шанса да покаже колико је заиста добар." Те речи можда најбоље и описују изузетног борца.

Ипак, највећи комплимент Ленгфорд је добио од великог шампиона Џека Демпсија, који је једном приликом признао: „Плашио сам се Сема Ленгфорда."

Чини се да је Ленгфордова заоставштина призната тек након његове смрти. Позната америчка спортска телевизијска станица И-Ес-Пи-Ен назвала је Сема Ленгфорда "највећим борцем за којег нико није знао", док га је часопис Ринг ставио на друго место најбољих ударача свих времена.