Спорт у немачким логорима

Први светски рат остаће упамћен као један од најкрвавијих сукоба у историји човечанства. У време док је читава Европа била једно велико бојно поље, спорт, као и многе друге активности биле су скоро потпуно заустављене.

Ипак, мале оазе где се догађала било каква спортска активност налазиле су се на најмање очекиваним местима. Осим војника који су на ратишту користили тренутке примирја да понекад одиграју партију фудбала, спорт је био један од омиљених активности ратних заробљеника.

У октобру 1918. године у више од 300 логора логорима широм Немачке било је затворено око 2,4 милиона људи. Логори још увек нису били „фабрике смрти" као што ће постати касније у Другом светском рату, али и поред тога огроман број заробљеника изгубио је животе услед глади и болести или погубљењем.

У појединим логорима заробљеницима је омогућено да имају свој аутономан културни живот, да упражњавају верске обреде, али пре свега да се баве спортом. Штавише бављење спортом је било пожељно јер је заокупљивало пажњу заробљеника који су мање мислили о тешком стању у којем се налазе и покуашају бега. Спорт је једна од активности која је чувала физичко и ментално здравље заробљеника.

Затворенички спорт се највише развио у логору Рухлебен који се налазио десетак километара западно од Берлина. Спорт је овде био тако организован да су се организовали одређени спортски савези, где су заробљеници имали чланске карте клубова, док су такмичења била веома добро организована.

Наравно, овај логор се разликовао од многих других јер је био намењен цивилима из земаља које су ратовале против Немачке, а који су се у тренутку избијања рата затекли на немачкој територији. Када је на почетку рата Велика Британија одбила тоталну размену заробљеника, немачке власти су наредиле хапшење свих Британаца (и других странаца који су ратовали против Немачке) од 17 до 55 година који који су се затекли на њеној територији.

Занимљиво је да је најмање 20 одсто британских затвореника рођено у Немачкој, од једног или оба британска родитеља. Иако многи у тренутку рата нису знали ни реч енглеског, то није спречило немачке власти да их одведу у логоре. Осим Британаца било је затвореника са свих страна света.

Имајући у виду да нису били војници, затвореници Рухлебена имали су нешто више слободе него остали, што је погодовало да спортске активности прерасту у организовани спорт. Повољнијем односу немачких власти према затвореницима Рухлебена допринела је чињеница да се логор налазио у непосредној близини Берлина, где су посматрачке мисије и мисије Црвеног крста могле да имају увид у стање затвореника. Према сведочењима самих логораша након посете једне од комисија, стање у логору и услови за живот су се драстично поправили.

Процењује се да је у Рухлебену боравило између четири и шест хиљада заробљеника. Највећи број њих је студирао, радио, или био у посети Немачкој када је рат почео. Један број заробљеника дошао је са бродова који су се у тренутку почетка рата налазили у немачким лукама. Такође је ту било и рибара са бродова који су потопљени у првим данима рата. Највећи број затвореника био је из Велике Британије, али, било је и заробљеника из других земаља.

У том логору Немачка је применила правила Женевске конвенције и препустила је самим логорашима да организују унутрашњи живот. Унутар Рухлебена убрзо се развио велики број културних садржаја, организована је и издавачка делатност, логораши су имали сопствену поштанску службу, касино, приватне фирме па чак и неки вид унутрашње полиције састављене од самих заробљеника.

Ипак, ова мини-заједница која је никла у сред Немачке најбоље је организовала спортске активности. Као што је речено, спорт је најбоље чувао физичко и ментално здравље заробљеника. У тренутку одигравања утакмице, људи унутар логора нису били заробљеници, већ играчи или навијачи.

Спорт је био једна од главних активности од првог дана успостављања логора. Међу затвореницима било је и неколико професионалних фудбалера, пре свега из Велике Британије, попут Фреда Спајкслија, Фреда Пентланда, Самјуела Волстенхлома, Стивија Бумера. Међу заробљеницима био је и Едвин Батон, полубританац који је и поред чињенице да је 1909. године одиграо утакмицу у дресу Немачке, одведен у логор.

Логор Рухлебен се налазио на простору хиподрома, па је велика површина искоришћена да се направи велики број спортских терена. Осим два фудбалска терена, логораши су уредили седам тениских терена, пет терена за голф, док су уређени и терени за крикет, рагби и друге спортове. Организована су и атлетска такмичења, као и бокс мечеви.

Од спорадичних мечева, скоро сви спортови су након кратког времена добили своје организације. Тако су након мање од годину дана већ постојали Фудбалски савез, Крикет савез, Савез тениса на трави, док су организовани и рагби клуб, хокејашки клуб, бокс и голф клуб.

Занимљиво је да су за сва такмичења састављани распореди, правили су се извештаји, водила се статистика, резултати су се објављивали у новинама које су издавали у логору. Све ово је имало веома позитиван ефекат пре свега на ментално стање заробљеника који су имали чиме да буду преокупљени, расправљајући о утакмицама и дуелима.

Фудбал је и у то време био најпопуларнији и најбоље организован спорт. Организовано је и такмичење састављено од тимова састављенених од затвореника у баракама. Занимљиво је да су заробљеници организовали и клубове који су били већ постојали на Острву, попут Тотенхема и Олдам Атлетика. Поједини тимови барака добили су своја имена и грбове под којима су играли утакмице.

Организоване су и међународне утакмице. Прва таква организована је 1916. године у којој су играли Енглеска против остатка света. Екипу Остатка света предводио је шкотски интернационалац Џон Камерон. Касније су организовани тријагонали „Куп савезника", у којем су учествовале репрезентације Велике Британије, Француске и Белгије. Мало ко је очекивао да ће у сред рата у предграђу Берлина Ирци и Шкоти доживети национални занос и то на утакмици између две репрезентације унутар логора.

Колико су фудбал, али и живот у логору био организован најбоље говори податак да је 1915. године издата књижица, приручник Фудбалског савеза Рухлебена која је садржала информације о такмичењу, правилима игре, аутобиографије играча и многе друге занимљиве информације. Књигу је иначе издао Одсек за штампање и објављивање у Рухлебену који су организовали сами заробљеници. Пред битније утакмице израђивани су плакати и програми, док је на самим мечевима понекад присуствовало и више од 1.000 људи.

Крикет је такође био један од спортова који је организован у Рухлебену. И овде су екипе организоване по баракама. На фотографијама из тог времена чак се види да су крикет играли и тамнопути заробљеници, што је значило да међу логорашима није владала расна сегрегација.

И овде се водила детаљна статистика, правили су се извештаји, плакатима су се најављивали важни мечеви. Саме реквизите у овом, као и у многим другим спортовима, обезбедили су заробљеници, наравно уз сагласност немачких власти.

У Рухлебену организована је и школа бокса која је била веома популарна код логораша. Оджавани су и мечеви који су привлачили велики број гледалаца. Осим бокса, од борилачких спортова је, додуше у мањој мери, било заступљено и рвање. Организована су и разна атлетска, најчешће тркачка, такмичења.

Потребно је истаћи да су они који су желели да се баве спортом редовно тренирали. Спортисти су морали и формално да се учлане у клубове, плаћају чланарине, учествују у раду савеза.

Они које спорт није занимао, или макар се нису њиме бавили, имали су на располагању богат културни и забавни садржај. Од организовања представа, до разних радионица цртања, вајања и других видова забаве, заточеници Рухлебена били су заједница за себе.

Током рата у неколико наврата вршена је размена заробљеника, али одласци из Рухлебена били су појединачни. Тек је 1917. године пуштено 65 од 400 особа старијих од 45 година, док је у последњој години рата ослобођено десет одсто логорашке популације. Остали су чекали крај рата на ослобођење.

Иако је боравак у Рухлебену сваки логораш доживео на сопствени начин, многи су описали да су, захваљујући развијеном друштвеном животу и учествовању у спортским активностима успели да развију осећај солидарности и патриотизма који им је помогао да преброде заточеништво.