Ах, тај Кицбил

Тако је било и на овом 73. издању. Аустријанци ће још чекати на победу неког свог такмичара, а немају је од 2006. када је најбржи био Михаел Валхофер. Ако им је за утеху, сада није на подијуму био такмичар из, њима скијашки омражене, Швајцарске. Јер након Валхофера, до данас је чак четири пута био најбољи Дидије Киш а једном Дидије Дефаго.

Нови шампион Кицбила је из Италије. Момак који се уписао у историју зове се Доминик Парис. Можда се очекивало да на победничком постољу буде неко звучније име, али је овај момак из Мерана пронашао најбољу линију и заслужено славио. Био је најбољи и у Бормију ове сезоне, али ће га после победе на „Штрајфу" конкуренција гледати другим очима.

Много је оних који су оставили дубок траг у овом спорту, али им недостаје победа у Кицбилу. Мада се Швајцарци не би сложили са овим, јер они имају свој класик спуст у Венгену, који је најдужи и на коме је пре само недељу дана Француз Јохан Клери постао најбржи алпски скијаш на једној званичној трци (161,9 км/ч), Кицбил је нешто посебно. Уосталом, тај исти Клери је на аустријском класику завршио у заштитној огради. Срећом, без икаквих последица.

Да покушам да поједноставим. Победа у Кицбилу је нешто као победа на Вимблдону у, намa далеко блискијем спорту, тенису. Можете током каријере освојити све, али ако немате Вимблдон, остаје празнина. Исто је и са Кицбилом. Наравно, овде се мора направити разлика међу спусташима и онима који више воле техничке дисциплине, јер никако не можемо рећи за једног Ингемара Стенмарка да његових 86 победа није довољно да буде великан. Он једноставно није возио спуст.

А много је великана који су зарадили круну на Ханенкаму, планини изнад Кицбила. Од Тонија Зелера, преко Жана Клода Килија, па до Франца Кламера, Пирмина Цурбригена, и у новије време Хермана Мајера, Штефана Еберхартера и већ поменутог Дидијеа Киша. Од оних који нису успели, поменућу само једног. Боде Милер има 33 победе у светском купу у свим дисциплинама, од тога осам у спусту, али нема Кицбил. И много пута је истицао како му је то неостварена жеља.

А колико значи онима који су успели, схватио сам у току једног интервјуа који сам радио са Штефаном Еберхартером. На питање, која му је омиљена победа у каријери, а било их је чак 29, без делића секунде размишљања ми је одговорио: „Кицбил 2004." То је по многима била најбоља вожња на „Штрајфу" икада.

Они који се баве скијањем препознају сву атрактивност ове трке, али они који читају овај текст, а нису никада покушали да стану на скије или су рекреативци, вероватно размишљају шта је ту тако спектакуларно. Ево само неколико података: стаза је дуга 3.300 са висинском разликом од 860 метара, а просечна дужина вожње је око два минута. На старту пулс и оним најискуснијим такмичарима иде и до 180 откуцаја у минути, а разлог је то што се од изласка из стартне кућице за само седам секунди долази на „Мишоловку", скок од 60 метара после кога је брзина већ 130 км/ч. То је само један од шест теренских скокова, уз све оштре и технички изузетно захтевне завоје, равније делове и на крају, када ноге већ „горе", чувену „Траверсу", из које се излази на циљни правац и последњи скок са брзинама преко 140 км/ч.

Ако додамо и 60.000 гледалаца поред стазе и 70.000 евра награде за победника, онда је јасно колики је спектакл, уз свe уважавање осталих трка, спуст у Кицбилу.

Ове 2013. Италијани славе новог хероја. После 15 година и тријумфа Кристијана Гедине, добили су победника на „Штрајфу". У историју се уписао Доминик Парис.