Да ли је Мундијал већ сада оправдао проширење на 48 репрезентација

Када земља од пола милиона становника, сачињена од 10 вулканских острва у Атлантском океану, обезбеди пласман на Светско првенство и на дебију заустави првака Европе са само једним начињеним фаулом, очекивано је да то буде вест о којој ће се данима причати.

И потпуно заслужено. Реми Зеленортских Острва против Шпаније (0:0) донео је прегршт тема које маме осмех на лице – од 40-годишњег голмана Возиње који је са седам одбрана преко ноћи постао светски познат, до дефанзивца Роберта Лопеса који је позив у репрезентацију добио преко једне пословне друштвене мреже.

Али подвиг афричке селекције донео је и важно питање: да ли је првих пет дана Мундијала оправдало проширење на 48 учесника?

Уочи старта турнира у Мексику, Канади и Сједињеним Државама, оправдано су се могле чути бојазни о квалитету турнира који предстоји. Уместо 32 репрезентације, сада их је 50 одсто више, и уместо 64 утакмице на целом турниру, сада ће их бити 72 само у групној фази.

Уз тако велико повећање учесника, било је очекивано да на Мундијал стигне велики број дебитаната. У јавности и медијима немали је број оних који су се плашили разводњавања квалитета, исувише једностраних утакмица, убедљивих победа и досаде у групној фази.

Ипак, након првих пет дана турнира, ако је потребно изводити било какав закључак – онда је то да је ниво селекција по различитим континентима уједначенији него раније. Истина, иза нас је тек 16 од укупно 104 утакмице, што није велики узорак, али и у њих је доста тога стало.

Азија је прва направила искорак

Највећи континент на највећем Мундијалу до сада има девет представника и шест их се већ показало у добром светлу, пошто ниједан од њих није поражен.

Прво је Јужна Кореја нанела ударац Чешкој 2:1 у групи А, предвођена бившим играчем Црвене звезде Хвангом Инбомом. Катар је против Швајцарске урадио што Србија није умела ни 2018. ни 2022. године и освојио бод (1:1), док је своје нове навијаче обезбедила Аустралија одличном победом против Турске (2:0).

Јапанци су били храбри против Холандије и заслужили 2:2, а Саудијска Арабија је упркос енергичним налетима Уругваја Марсела Бјелсе стигла до ремија 1:1 након иницијалног вођства.

Једино би се могло причати да се очекивало више од Ирана против Новог Зеланда (2:2) да та селекција није под великим притиском чињенице да је њихова земља у рату са САД и да у ову државу улазе и излазе брже него што играчи изводе аут по новим Фифиним правилима.

Јаснију слику имаћемо када видимо и преостале три азијске селекције. Ирак ће у ноћи између уторка и среде имати тежак посао против Норвешке, Јордан ће покушати да изненади Аустрију предвођену Марком Арнаутовићем, док ће Узбекистан дебитовати против Колумбије као тек трећа бивша совјетска република на Светском првенству (после Русије и Украјине).

Још ће много фудбала бити док не добијемо јаснију слику, али због система такмичења, и Јужна Кореја и Аустралија су једном ногом већ у другој фази, Јапанци се тамо очекују, а остали ће имати своје шансе да стигну до још једне неопходне победе.

Јужна Америка наслућује кризу

Првих 15 минута утакмице против Марока, Бразил је изгледао, рећи ће сви они заљубљени у жуте дресове, како Бразил не би смео да изгледа. Званични прваци Африке, иако ту титулу нису заслужили на терену, показали су да нису случајно били четврта селекција прошлог Мундијала.

Екипа Мохамеда Уабија је наставила да расте и напредује. Мароканци су опасно притисли "кариоке", стигли до вођства, и нападали до самог краја. На крају су два тима морала да се задовоље бодом (1:1), али је Бразил био далеко од тога да некога очара својом игром.

Селекција Карла Анћелотија по именима играча је далеко од тимова уз које су генерације навијача одрастале. Само по себи, то не мора ништа да значи, али већ дуго Бразилци не играју фудбал који улива поверење. Сада се већ после првог меча постављају питања хоће ли кроз турнир успети да убаце у вишу брзину и која ће то брзина тачно бити.

Што се тиче осталих Јужноамериканаца, ни они се нису прославили.

Највише је разочарао Парагвај поразом 1:4 од домаће селекције САД. Дефанзивно дезоријентисани, учинили су да Американци изгледају као тим способан бар за четвртфинале, а знамо историјски колико то ласка "јенкијима", и били су далеко од екипе која је у квалификацијама "тукла" и Аргентину и Бразил и Уругвај.

Еквадор је од Обале Слоноваче изгубио 1:0 голом у 90. минуту и лако је могао да стигне до бода. То јесте било разочарање за њих, али брзо ће то моћи да поправе против Курасаа. Моћи и морати, јер после тога им следе Немци. Дакле, ни за другопласирани тим јужноамеричких квалификација нема гаранција за пролаз даље.

Додајмо на то и реми Уругваја против Саудијске Арабије, и видимо да ће у првој рунди "флеке" морати да вади бранилац светске круне, Аргентина, против селекције Алжира.

Утакмица је превише, али кад се лопта закотрља – све пада у воду

Да 48 селекција можда и неће довести до значајно лошијег турнира показали су и други. Хаити се храбро борио са Шкотском и изгубио 1:0, Канада је показала далеко више од Босне и Херцеговине, а Египат натерао Белгију да стрепи у ремију 1:1.

 Истина, било је и убедљивих победа какве се често помињу против проширења турнира. Шведска је разбила Тунис 5:1 ношена етничким Тунишанином Јасином Ајаријем и његова два поготка. И Немачка је убедљивом победом угрозила рекорд Југославије из 1974. године, али је на крају ипак остала кратка – у тријумфу 7:1 против Курасаа имали су "само" шест различитих стрелаца.

Али то су резултати какве на Мундијалу неретко виђамо. Шпанија је пре четири године Костарику савладала 7:0, а шта тек рећи за Немце и њихово понижавање Бразила у Бразилу, 7:1 у полуфиналу 2014. године?

Оно до чега би овако "напумпано" Светско првенство могло пре да доведе је замор гледалаца да испрате сва дешавања. Групна фаза траје пуних 17 дана и једино што ће донети је да скрати број преосталих екипа са 48 на 32 – излазак у нокаут фазу сада је једнак пласману на неки од претходних Мундијала.

У време када је фудбал доступан 365 дана у години и увек се нешто игра, биће оних којима ће овај турнир бити превише гломазан, дугачак и досадан.

Али пре или касније, колико већ на овом турниру, опет ће се појавити нека нова Зеленортска Острва и направити нову сензацију о којој ћемо сви причати. Тада расправе о броју учесника, у суштини, неће ни бити важне.

И то је једна од моћи коју фудбал поседује – кад се лопта закотрља, све друго пада у воду. И све је могуће.