Мундијал без граница, четвртина фудбалера игра за земље у којима није рођена

Према истраживању центра COMPAS са Универзитета у Оксфорду, недавно објављеном у часопису The Conversation, четвртина од 1.248 фудбалера који ће наступити на Светском првенству 2026. године игра за репрезентације земаља у којима нису рођени.

Тај податак не представља само статистику турнира већ и трансформацију међународног фудбала. Националне селекције све мање одражавају географију, а све више глобалне миграционе токове.

Светско првенство 2026. године ући ће у историју као највећи фудбалски турнир икада одржан, али не само због проширења на 48 репрезентација. Истовремено показује ерозију класичног концепта националне селекције у спорту.

Док политичари широм света подижу зидове, пооштравају визне режиме и јачају националистичку реторику, фудбалски терени у Сједињеним Државама, Канади и Мексику приказују другачију реалност.

Репрезентације су све мање одраз домаћих фудбалских школа, а све више геополитички пресек савремених миграција.

Тренд који је био видљив на Светском првенству у Катару 2022. године, када је око 16,5 одсто играча наступало за земље у којима нису рођени, сада је додатно изражен. У појединим селекцијама тај однос је драматичан.

Тако у репрезентацији Демократске Републике Конго чак 85 одсто играча потиче из дијаспоре, најчешће из Француске. Сличан модел видљив је и код Марока, чији тим чине играчи рођени и одрасли у Француској, Белгији, Холандији и Шпанији.

Концепт "домаће селекције" постепено је замењен концептом дијаспоре као главне базе националних тимова.

Париска предграђа (banlieues) већ годинама представљају једну од највећих светских "фабрика" фудбалског талента. Та социјално и економски маргинализована подручја производе елитне играче у размерама које премашују капацитете чак и најјачих фудбалских система.

Сетимо се примера Килијана Мбапеа из Бондија.

Међутим, Француска не може да апсорбује сав тај таленат у свој национални тим. Управо ту настаје парадокс савременог фудбала: оно што је произведено у једном систему, завршава као ресурс других репрезентација.

Многе афричке и карипске фудбалске федерације све мање улажу у домаћу инфраструктуру и омладинске школе. Уместо тога, развијају скаутинг мреже у европској дијаспори, пре свега у Француској, Белгији и Холандији. Тако се формира својеврстан обрнути ток талента. Играчи који су фудбалски формирани у Европи одлучују да представљају земље порекла.

Један од симбола тог феномена је Ашраф Хакими, рођен у Мадриду, фудбалски школован у Реал Мадриду, који је касније изабрао да игра за Мароко.

На овом Мундијалу додатну лакоћу доносе и правила Фифе о промени спортског држављанства, која под одређеним условима омогућавају играчима да промене репрезентацију чак и након наступа у младим или сениорским селекцијама. Репрезентативни фудбал тако све више личи на отворено тржиште идентитета.

Ипак, овај космополитизам има и своју тамнију страну. Исти играчи који се славе као симбол интеграције и успеха миграција, у поразу често постају мета ксенофобичних реакција навијача. Тај контраст се види у бројним случајевима играча мигрантског порекла који су доживели јавне нападе након лоших резултата својих селекција.

Подаци истраживања COMPAS показују да ова појава више није изузетак, већ структурно обележје модерног међународног фудбала.

Светско првенство показује да фудбал више не прати јасне географске и националне границе. Илузија јединственог света траје деведесет минута. После последњег судијског звиждука, границе поново постају стварност, али лопта већ одавно говори глобални језик.