Ово је нека друга репрезентација Србије - Алимпијевић гради оно што се не види у статистици

Србија је славила са 76:64, али коначна разлика не говори довољно о томе шта се дешавало на паркету.

Италија је у трећој четвртини успела да се врати у меч, преузме иницијативу и у једном тренутку озбиљно запрети. У таквим ситуацијама српска репрезентација је у неким претходним годинама умела да изгуби контролу над утакмицом.

Сетимо се управо те Италије. Прво у квалификацијама за одлазак на ОИ, затим у осмини финала Евробаскета 2022, а онда и Финске на прошлогодишњем Евробаскету.

Превише пута је кошаркашка селекција Србије доживљавала болне поразе у претходних неколико година.

Ова утакмица јесте била квалификациона и не тако важна као оне које смо не тако давно губили и због којих нисмо спавали. Али, нешто је сада било другачије.

Није било панике, журбе, нервозе. Није било тражења индивидуалних решења по сваку цену.

Када је било најважније, поново је подигла ниво игре. И то, у неколико наврата без једног од најбољих играча у историји овог спорта, капитена Николе Јокића, који је овај меч играо болестан. А, са вирусом се борио и Јован Новак, како је рекао Алекса Аврамовић.

Управо је то можда најважнија ствар коју је селекција Душана Алимпијевића показала у Пезару и коју показује откад ју је 40-годишњи стручњак преузео.

Ова Србија делује другачије.

Не зато што је непобедива, јер није. Не зато што јој предвиђају сигурну медаљу, јер је глупо разговарати на ту тему. Не зато што је једна од најбољих репрезентација на свету. Већ зато што показује способност да преживи лош период утакмице и да не дозволи да је један резултатски пад ментално избаци из меча.

То је особина великих екипа.

Последњих година Србија је на великим турнирима имала квалитет какав није имала и од Индијанополиса и култног злата.

Али, у појединим тренуцима, када би утакмица ушла у своју најтежу фазу, недостајала је управо ова реакција.

Уместо тога, дешавало се да један лош период повуче други и од екипе која је имала контролу над утакмицом остао би тим који јури резултат и покушава да се врати у меч.

Такав сценарио нам се поновио неколико пута у последњих шест година.

У Пезару је слика била другачија.

Када је Италија пришла, Србија се није распала.

Када је домаћин подигао атмосферу хуком са трибина, Србија није "изгубила" главу.

Када је утакмица ушла у период у којем је сваки посед могао да буде пресудан, "орлови" су играли као тим.

И зато ова победа има већу тежину од самог задовољства и бодова.

Алимпијевић гради нешто што се не види у статистици

Душан Алимпијевић је после меча имао разлога да буде задовољан. Његова екипа није одиграла савршену утакмицу, штавише далеко од тога. Али, одиграла је оно што је у овом тренутку можда још важније – зрелу утакмицу.

Јокић је био ту када је било потребно, Гудурић је преузео одговорност и одиграо можда најбољи меч за националну селекцију, Аврамовић је погађао важне шутеве, а цела екипа је донела оно што се не уписује увек у статистичке колоне – енергију, борбу и дисциплину.

И када су се појавили проблеми, Србија није променила карактер.

То је посебно важно за репрезентацију која тек гради свој идентитет под новим селектором.

Алимпијевић сада има екипу која не мора увек да игра најбољу кошарку да би победила. Понекад је довољно да остане у утакмици, док не дође њених пет минута.

У Пезару су ти минути стигли у четвртој четвртини.

Да ли је велики успех близу?

Прерано је за велике прогнозе. Квалификације нису што и велики турнири, а до Мундобаскета има још много времена.

Али, спорт понекад даје сигнале много пре коначног резултата.

Један од таквих сигнала је управо начин на који екипа реагује када јој не иде.

Србија је у Пезару добила утакмицу која је могла да постане веома непријатна, а то је оно што се тражи на великим турнирима.

Медаље се не освајају када све иде по плану.

Оне се освајају када план више не функционише, када противник направи серију, када публика притисне, када дође умор и када остане још пет минута до краја.

Тада се види карактер.

А, ако је судити по Пезару, Србија га има или је на веома добром путу да га изгради.

Можда је управо то најбоља вест из августовског прозора квалификација. Не две победе, већ чињеница да је екипа у тешким тренуцима остала заједно чак и у дуелу против Исланда који је одиграо квалитетно прво полувреме.

Још није време за причу о медаљама. Није време за велике најаве и хвалоспеве. Опекли смо се превише пута на то. Није време ни за разговор о Мундобаскету и крају квалификација. Али, јесте време да се поверује да ова Србија има оно што претходна није и да може да оде далеко. Тамо, где није била од Индијанополиса.