Ролингстоун: Како Никола Јокић мења кошарку

Текст под насловом "Како Никола Јокић мења кошарку" преносимо у целости.

"Уживамо у свим плодовима кошаркашког врта, али највише гледајући високе играче са смислом за додавање. За нас центри нису као остали играчи, већ више као 'зид који скаче, поставља блокове, који ломе кости противничким играчима и закуцава преко мањих, слабијих играча'. А публика гледа кошарку са својих малих кауча и прижељкује доминацију тих дивова. Највиши центри су најређи на кошаркашком терену, самим тим и најмање блиски просечном гледаоцу, који им највише завиди.

А онда нешто блесне из зглоба, експлодира у рукама, човек велики као планина види оно што други не могу и прави мали покрет. Предрасуда о центру као чистој снази је одбачена у корист идеје о горостосу који има интуицију, који је вешт, суптилан, интелигентан, варалица.

Бил Волтон, Арвидас Сабонис и Марк Гасол су поставили историјске стандарде у дељењу лопти, али трзај зглоба поседују многи великани на тој позицији. Шек, који је стално био удвајан, ретко је то користио. Центар Мајами хита Бем Адебајо је ненадмашан када треба да се пронађу саиграчи у протрчавању. Бил Расел је био иноватор у далеким додавањима, покретач брзе контре Селтикса из '60-их, а Вилт Чемберлен, други отац игре НБА центара, желео је да има што више асистенција.

У последњој деценији, НБА, као и сви професионални спортови, пре или касније, постала је тактички комплекснија, у сваком тиму су бекови, центри или крила продирали ка кошу, увек гледајући на одбрану, спремни за незгодна преузимања – пик-ен-ролове, разбацујући противничку одбрану и покушавајући да извуку фаул, постигну поене на обручу или избаце лопту отвореним шутерима за три поена. Стара задовољства (и иритације) игре изолације отворених полудистанци и центара који се постављају у блок и чекају да добију лопту и направе потез, изгубљени су у најезди модерног.

Али у тој мочвари изникло је џиновско српско чудовиште. Он је висок. Широк. Није мишићав као неки, нити може да скаче баш високо, али је натприродно свестан свега што се около дешава – његове магичне руке спремне да се играју, да дриблају, да пронађу слободног саиграча, било да се ради о другој страни терена или једноставно негде где нема дефанзиваца. На неки начин, Никола Јокић је потомак Сабониса, Волтона, сваког центра који је некад некоме залудео мозак проналаском наизглед немогућег пролаза, пркосећи новом поретку.

Али Јокић је иноватор, ни на кога се није угледао у последње две МВП сезоне. Његова вештина и његова визија су толико невероватни па је незаобилазан у нападу Нагетса, он је практично неатлетски, троми центар али и мотор за тотални напад. Какав је Марк Гасол био средином сезоне, такав је Јокић током целе каријере.

Такође је толико другачији од било ког кошаркаша који је икада крочио на НБА терене. Гледати га како се истиче као да гледате ванземаљца који је сишао међу људе, прочитао једну или две књиге о кошарци, а да је никада није гледао, трансформисао се у велико, чврсто тело и потом доминирао, из ноћи у ноћ, са потпуним разумевањем 'стварности' и готово никаквим разумевањем кошарке какву су људи играли последњих четрдесетак година.

Приче о Јокићевом раном животу и каријери косе се са смисом. У младости није играо за велики клуб, као већина европских спортских звезда. Спавао је у својој соби, у Србији, када је драфтован, у другој рунди док је И-Ес-Пи-Ен пуштао рекламу за Тако Бел. Након што је играо на 'Најк хуп самиту' 2014. скаут је похвалио његов осећај за игру, интелигенцију, радну етику, али га је и осудио на 'низак плафон' зато што није атлетске грађе.

Годинама, баш годинама, ово се истицало. Превише здепаст, недовољно брз, чак и ако је изузетно надарен. После пораза у плеј-офу од Блејзерса, дошао је у бољу форму, али не и у праву форму професионалног спортисте, и, како се испоставило, то је било довољно да његову бизарну генијалност на терену доведе до пуног цвата. Онда је показао да је најбољи центар лиге и освојио два узастопна МВП-а, бележећи бројеве који вас остављају без даха.

Чак и док се ово дешавало, било је чудно, јер је било као да гледам Тотора (јапански анимирани лик) како се игра: магичан, сва деца га воле, ствара живот ни из чега, а истовремено је стално на ивици да задрема. Као студију случаја, погледајте утакмицу против Сакрамента из прошле сезоне.

Увек говоре центрима да не скачу превише у одбрани, само да заузму простор, али мислим да нико други у лиги ко се суочава са мањим играчима који се труде да погоде поред њега, не би стајао тамо и пустио лопту да му падне у руке. Затим да узима лопту, петља, дрибла тереном, све док момак којег је блокирао још покушава да схвати шта се догодило. Затим, без икаквог разлога, осим због моћи чисте луцидности која му тече кроз вене, Јокић баца без гледања, савршено прецизно, саиграчу који 'кампује' с друге стране. Три одвојена догађаја која би само он и помислио да уради, дешавају се један за другим у једном савршеном, непрекинутом низу.

У Јокићевим рукама и ногама, кошарка се из ноћи у ноћ претвара у нешто другачије и чудесно. Победничка блокада током драме постаје чудно клепетање крила дивовског пингвина. Окретни покрети се дешавају у успореном снимку, завршавајући са ногама причвршћеним за тло. Једини конвенционални модерни аспект његове игре је његов пристојан шут за три поена, а то је: А) реченица која би звучала сулудо пре десетак година, и Б) и даље чудна, јер не скаче када их шутира, пркосећи у лице сваког тренера за шут.

А да ли сте знали да се Јокић бави коњичким спортом? Врхунац трка коња као спорта у Америци догодио се почетком 20. века. Ништа о начину на који ова особа живи, игра, ради било шта не чита се као нормално у савременом свету. Он је чудесан, без преседана, најчуднији кошаркаш у историји игре, спортиста чије само постојање сугерише да тек треба да видимо еволуцију коју игра може да поднесе у будућности. Бог га благословио и све нас који уживамо у његовој светлости.