Бора Станковић, шифоњер српске и светске кошарке

У време на које се ова прича односи, кошарка је била мало популаран спорт, негде у рангу у којем је данас у Србији, рецимо, амерички фудбал. Играла се, али не много и свакако не претерано добро. Али се људима допадала, па су трибине на теренима углављеним усред калемегданских зидина, биле прилично попуњене, без обзира на то што су екипе постизале мало поена, лоше пролазиле против страних клубова и што, на крају крајева, нису имале одговарајући опрему.

Према легенди, кошарка и не би претерано далеко добацила од те тачке да се, негде током ратне 1942. године, игром случаја, нису срела четворица младића, којима се тај спорт необично допао, па су одлучили да, свако на свој начин, помогну да се ствари мало организују. Били су то Борислав Станковић, Раша Шапер, Александар Николић и Небојша Поповић. Њихова амбиција била је помало дрска, што је карактеристика коју су одлучили да уграде у школу кошарке чије су темеље, нешто касније, поставили.

Према усменом предању, одлучили су да не копирају никога, па ни Американце који су ту игру измислили и у том тренутку представљали недостижан идеал. Неколико деценија касније, били су веома поносни што су створили јединствену школу кошарке која је током година произвела олимпијске, светске и европске шампионе и безброј легендарних играча и тренера.

Од "шифоњера" до првака свега

Бора Станковић је био играч Црвене звезде, Железничара и Партизана, тренер ОКК Београда и Кантуа, генерални секретар светске кошаркашке асоцијације и, без икакве дилеме, једно од најзначајнијих имена у историји кошарке.

Почетак његове кошаркашке каријере био је итекако забаван, али ни на који начин није наговештавао да ће Бора Станковић, на много нивоа, постати кошаркашка легенда. Играо је центра и према сопственим тврдњама, покретљивост му није била најјача особина, што му је донело надимак Шифоњер. Тај надимак, који су после добијали још неки играчи, како је растао као тренер а затим и као мозак развоја кошарке, некако је пао дубоко у заборав. Додуше не потпуно.

Повремено, у нашој дневној соби окупила би се гомила огромних, гласних, забавних људи, невероватно склоних претеривању. С времена на време, ушао би крупни и вечито насмејани човек, који би ми обавезно донео кутију "бајадера". Најгласнији међу присутнима одмах би се размакли да му направе места и, зачудо, заћутали док је препричавао догодовштине из неког сасвим другог времена, када се на путовања ишло бродовима, распалим аутобусима и понекада, махом када другачије и није било могуће, авионом.

Спектакуларни бег из неког градића у Боливији, банане са Копакабане, мали милион гостовања у Италији, улетање домаће и гостујуће екипе на трибине јер се публика није пристојно понашала, завејани возови, прича о првој плочи Битлса у Југославији, разлог због којег је Иво Андрић висио на трибинама кошаркашких утакмица, били су скоро неизоставни део његовог репертоара.

Делови приче непрестано су се мењали, зависно од тренутне инспирације говорника, али би се повремено фокус разговора вратио у стварност, па би Бора мирним тоном поделио савете присутним гигантима кошарке.

Велике играче, често, прате и једнако изражене сујете, па би му, ширећи се на оба слободна квадрата собе, одговорили: "Мислиш да станем као шифоњер?" Ваљали би се од смеха. Тада нисам имао представу зашто.

Званично је био Борислав, многи су га звали чика Бора, а тек ретки Бора, али су му се без изузетка обраћали посебним тоном, с великим поштовањем и обавезним осмехом, који је увек узвраћао.

Крајем четрдесетих завршио је тренерске семинаре и добио диплому кошаркашког тренера, коју је почео да користи тек пет или шест година касније, када је постао тренер ОКК Београда, "клонфера", како играчи тог тима воле да их зову. Непосредно пре него што је постао тренер, ушао је у легенду као један од ретких људи који је исте године био шампион у два спорта, кошарци и стоном тенису.

Шампионска титула у пингпонгу била је мање познати део његове биографије, па се већ деценијама препричава његов чувени меч против Лазара Лечића, такође пасионираног стонотенисера. Наводно, Лаза је изазвао Бору на дуел, рачунајући да ће, с обзиром на габарите Боре Станковића, однети сигурну победу. Понудио му је чак десет поена форе или да игра седећи на столици, што је Бора глатко одбио и како се причало "одрао" га у две узастопне партије, пре него што су се преселили и кафану.

Увек је причао да је у животу имао много среће - први пут када га после рата нису стрељали партизани, а касније када је у први тим ОКК Београда увео Рицу Гордића и Радивоја Кораћа, прву велику звезду тог спорта у ондашњој Југославији и поставио основе тима који је годинама харао југословенским и европским теренима, иако је према свим мерилима био локални клуб великог срца.

Са клубом који су Италијани звали "Капа Капа Белградо" три пута је био првак Југославије и три пута стизао до полуфинала Купа шампиона. У једној од најчувенијих утакмица у историји тог клуба, ОКК је дочекао мадридски Реал на Београдском сајму. Реал, који већ тада био гигант европске кошарке, прву утакмицу је добио 84:61 па су сви мислили да ће лако проћи у велико финале, али је управа ОКК Београда без Бориног знања, некако "изминирала" званични сат, па је меч на крају трајао готово три сата.

Иако је ОКК Београд победио са 113:96, а Радивој Кораћ је Шпанцима убацио 56 поена, није било довољно за пролазак у финале. Прича се да је после те утакмице обећао управи Реала да ће, пре или касније прећи у њихове редове, али тек пошто научи италијански и француски.

Полако је почео да се удаљава од тренерског посла, па је крајем шездесетих отишао да живи у Минхен, на позив тадашњег генералног секретара Фибе Вилијема Џонса, чије је место наследио 1976. године. До одласка у Минхен, паралелно са кошарком, радио је и као ветеринар у кланици. Великој већини људи који су га познавали није било јасно како је успевао да све то постигне.

Уврштен је у обе кошаркашке куће славних, био је почасни генерални секретар Фибе, почасни председник Кошаркашког савеза Србије и носилац француске Легије части. Пре пет година добио је и Фибину награду за животно дело. За репрезентацију је играо 36 пута.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду, недалеко од својих играча - Радивоја Кораћа, Трајка Рајковића и мог оца, Зорана Мароевића и само неколико стотина метара од места на којем се некада налазио отворени терен ОКК Београда, тамо где је заправо и почетак његовог пута у легенду.