Кереме, "врати" Србији медаљу!

Спортски новинар из Ниша Александар Николић оболео је од леукемије и тренутно чека трансплантацију матичних ћелија коштане сржи у Турској. Александров текст за портал sportjuga.rs објављујемо као подршку његовој борби против болести.

Александров текст преносимо у изворној верзији.

"Непријатељ" пред вратима 

Кажу да болнички дани знају да буду досадни, напорни и дуги, да минути трају као сати, да је то често већи проблем од природе саме болести... Слажем се, могу, али само под једним условом: ако им то дозволиш. Мислим да данас човек не може да се тргне из "канџи досаде и летаргије" само ако то не жели, јер је један клик довољан да се превазиђе препрека до најразличитијих садржаја.

Ако сте пасионирани заљубљеник у кошарку, дани ће вам пролазити као на траци. Ускоро ће годину дана како водим крајње интересантну борбу против "тактички јако добро поткованог ривала, који уме да стане у став и одигра јаку одбрану", а управо ми игра испод обруча помаже да "напорни и дуги дани хоспитализације" брже пролазе. Имам ту привилегију да сам рођен у земљи која је изнедрила велики број квалитетних кошаркашких новинара, па уз њихове преносе, аналитичке текстове, поткастове, емисије имам константну разоноду, а, што је још битније, и свакодневну едукацију.

Након шестомесечног лечења у родном Нишу, од новембра сам у "Аџибадем" болници у азијском делу Истанбула, где лекарски тим покушава да моје тело доведе у стање погодно за трансплантацију матичних ћелија коштане сржи.

Свега неколико дана било ми је потребно да схватим коју дозу фанатизма Турци имају у себи када је спорт у питању. Небитно да ли је у питању медицинска сестра, конобар у ресторану или фризер, свако навија за неки клуб, тако да се та страст осети на сваком кораку. По доласку у Истанбул, након стандардног "одакле си?" и мог одговора да сам из Србије, први синоним за земљу из које долазим увек би био "ЖЕЉКО ОБРАДОВИЋ!". Већ по правилу, уследио би поглед у правцу неба и неки говор на турском, мени потпуно нејасан, али није било тешко закључити да прослављени српски тренер и шеф стручног штаба Фенербахчеа представља божанство за армију навијача актуелног првака Турске и вицешампиона Европе.

И хематолог који од првог дана води рачуна о току лечења, професор Сирет Ратип, страствени је заљубљеник у спорт, а поред омиљеног му Фенера, обожава Новака Ђоковића, тако да је од почетка остварена синергија између нас двојице, а свакодневне спортске конверзације постале "део терапије".

Пре неколико дана, након редовног прегледа у визити, питао ме је да ли знам ко је Керем Тунчери. Милисекунда је била потребна да се мислима вратим у септембар 2010. године, чувено полуфинале Мундобаскета и још чувеније завршнице меча, када је поменути турски кошаркаш нагазио аут-линију, искористио "кратковидост" арбитара и спречио репрезентацију Србије да се нађе у апсолутно заслуженом финалу са Американцима. Тај последњи напад репрезентације Турске и немоћно гестикулирање рукама тадашњег селектора Ивковића уз реченицу "Како вас није срамота?" су најдубље урезани у моју кошаркашку меморију.

Културно одговорих да добро знам о коме се ради, да је био играч врхунске радне етике и бескомпромисни борац на паркету. Доктор Сирет рече да је његов отац такође на хематолошком лечењу, две собе од моје, да је Керем стално са њим и да могу да га упознам ако желим. Изнео је низ хвалоспева на његов рачун, пре свега како је фин и културан човек.

Сазнање да могу да упознам "српског кошаркашког непријатеља број 1" у новијој историји кошарке је истовремено пробудила у мени огромну дозу знатижеље, али и мале нелагодности у смислу да би требало да покуцам на врата, уз оно учтиво "Здраво, Керем, ја сам тај и тај и дошао сам да се упознамо". Јер, Тунчери није било ко! За Србе, он је играч који нас је оставио без толико жељеног финала Светског првенства, а за Турке један од највећих играча које су имали. Јер, осим у Фенеру, човек је играо за све остале велике турске клубове. Дакле, носио је дресове Ефес Пилсена, Галатасараја и Бешикташа, а круна његове богате клупске каријере свакако су две годину у Реалу из Мадрида, са којим је био шампион Шпаније и победник УЛЕБ купа. А колико је трајао као репрезентативац најбоље показује размак између две сребрне медаље, освојене на ЕП у Истанбулу 2001. и то поразом од Југославије у финалу и истог одличја на већ поменутом Светском првенству, 2010. године, такође у главном граду Турске. Дакле, Тунчери је овде легенда...

Размишљао сам о њему неколико дана, јер овде бар имам времена за размишљање, а онда се тај сусрет, који сам и желео, а малкице и зазирао од њега, догодио. Медицинске сестре, са којима од првог дана имам перфектан однос, потрудиле су се да дође до познанства.

– Александре, неко је дошао да те види!

И појавио се он. Иако се осећам потпуно стабилно и без проблема могу да стојим и шетам, инсистирао је да останем у лежећем положају, привукао табуре до мог кревета и 20-минутна "чашица" разговора је кренула.

Почетна тема била је болест, која је задесила и његовог оца и због које није крио забринутост. Без лажне скромности, свако ко ме познаје, зна да од првог дана зрачим оптимизмом, ведрим духом и позитивном енергијом, те сам покушао да бар делић пренесем на њега. Рекао сам му да сваке секунде морају да верују у победу као једину опцију и направио паралелу са кошарком рекавши да "није битан исход прве или друге четвртине, него онај који стоји на семафору након 40 минута борбе". Није крио одушевљење мојим позитивним ставом, рекао је да му је драго да неко у таквим околностима размишља на тај начин, те смо постепено фокус приче пребацили на оно о чему највише волимо да разговарамо.

По завршетку играчке каријере постао је менаџер мушке кошаркашке репрезентације Турске и један је од најближих сарадника председника Кошаркашког савеза Турске, Хидајета Туркоглуа. Будући да су најсвежија кошаркашка тема били "прозори", односно управо завршене квалификације за овогодишње Светско првенство, рекао је да није баш најсрећнији њиховим ефектом и да ће најутицајнији европски кошаркашки савези (Шпаније, Француске, Немачке, Литваније, Турске, Србије...) заједничким снагама покушати да нађу неко делотворније решење за будуће квалификације.

Спонтано су се теме смењивале и признајем да ми је у почетку било јако чудно са којом дозом опуштености и скромности прича један од најбољих играча најквалитетније турске генерације свих времена.

Џентлменски сам заобилазио то фамозно полуфинале да би Тунчери у једном тренутку мртав 'ладан доскочио...

– А јел' се сећаш 2010. године?

Кроз широк осмех му одговорих да не постоји Србин који се не сећа, али да бих прескочио ту тему..

– Ти си само радио свој посао, а судије реаговале по сопственој савести... Дешава се – настојао сам да будем учтив и да сакријем то што сам данима осећао бес због тог пораза.

Али Тунчери се потпуно опустио и у шаљивом тону наставио:

– Јао, ви Срби много волите да кукате на судијске одлуке. Две наредне сезоне сам био саиграч са Душком Савановићем, који ми је буквално свакога дана, на сваком тренингу, тражио да му вратим медаљу, јер "она припада њему, а не мени". Ма нисам могао да живим од његових задиркивања и пошалица, а опет тако шмекерски упакованих да ми је све то било много смешно и само је додатно учврстило моје пријатељство са Саваном... 

Наравно, ту није био крај његовим сусретима са Србима након антологијског полуфиналног дуела.

– Четири месеца касније са Ефесом сам гостовао у Београдској арени у евролигашком дуелу са Партизаном. Знао сам шта ме чека. Ушао сам у свлачионицу и рекао саиграчима да нико пре мене не сме да изађе на паркет, да ћу ја то урадити... Истрчао сам и доживео салву звиждука 18.000 људи који су били на том мечу. Никада пре и касније нисам осетио тако нешто... Да се заледиш!

Но, та фаза његове каријере је очигледно била обележена успесима против српских клубова и националног тима, пошто је поново у тесној и напетој завршници са својим Ефесом изашао као победник.

Након заплета и кулминације, по правилу долази расплет, који је значио да су 20 минута разговора исцурили експресном брзином и да је морао назад у собу код оца, те је остало још да се овај сусрет овековечи и фотографијом. Јасно је било да сам био спреман и оран да до зоре "крстаримо по заборављеним кошаркашким архипелазима", али је и ово кратко време било довољно да останем будан до три ујутру и све информације лепо "сортирам по можданим фиокама".

До неког наредног сусрета, Görüşürüz Kerem (Видимо се, Кереме).

Број коментара 4

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 09. јул 2025.
15° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом