Евагорас Паликаридес – песник са омчом на грбу Пафоса

Евагорас Паликаридес постао је бесмртан кроз прерану смрт. Обешен је са деветнаест година. Није стигао да добије браду, али је постао лице једног народа. Не само лице: постао је грб и то релативно младог Пафоса, наредног ривала Црвене звезде у квалификацијама за Лигу шампиона.

Кипар је острво које се у географским атласима једва назире. Ту негде између Истока и Запада, између митологије и геополитике. У тој, назовимо је, микроскопској земљи која је дала Афродиту и Дигениса (како су свог вођу звали борци ЕОКА), родио се Евагорас Паликаридес. Момак који није имао ни две збирке песама, ни десетак саботажа, али је имао веру у слободу.

Ићи ћу узбрдо,

пронаћи степенице

које воде до слободе.

Кад би енглески војници поставили баријеру у Пафосу, Евагорас би је поништавао стихом, кад би се на школи завијорила британска застава, он би је скинуо. А кад би од њега тражили покајање, он би понудио прекор: "Знам да ћете ме обесити. Шта год да сам урадио, урадио сам као грчки Кипранин који се бори за слободу."

Паликаридес је ухапшен након што је, са још двојицом чланова организације ЕОКА, преносио оружје за планирани напад против британске власти на Кипру. Док су остали успели да побегну, млади Евагорас је пао у руке британске патроле.

На суђењу 25. фебруара 1957. године, признао је кривицу. Следећег дана, ученици у његовом родном Пафосу бојкотовали су наставу, а дипломатски притисци стизали су са свих страна – из Атине, црквених кругова, па чак и из Америчког конгреса. Ипак, британски гувернер Џон Хардинг одбио је да га помилује.

У некој другој реалности или времену, Евагорас би био песник, вероватно уврштен у Антологију младог медитеранског стиха. Можда би живео у Атини и слао песме београдском НИН-у, али није имао ту прилику, јер је живео у годинама (1938–1957) кад су стихови били ближи експлозиву него књижарама.

Шест деценија после смрти, његов лик стоји на грбу Фудбалског клуба Пафос из истоименог града на Кипру. И сигурно да када неко са трибина узвикује против уочене неправде, можда и не зна да навија под ликом момка који је платио највишу цену због своје верзије истине.

Евагорас није измишљени јунак, већ истински са именом, сном и омчом око врата.

Нема више Британаца на Кипру, али има још омчи, само невидљивих. И има стихова који не старе. Кипарска криза, тај сажетак свих постколонијалних драма у једном медитеранском кадру, почела је као борба за уједињење са Грчком, али се врло брзо претворила у огледало империјалних пукотина.

Енглези, који су већ губили Индију и гледали како им се глобус смањује из дана у дан, хтели су Кипар да задрже као базу, као тачку са које се може довољно близу посматрати Блиски исток.

С друге стране, Грци са острва (грчки Кипрани) желели су еносис – уједињење са матицом, док су кипарски Турци, мањина, али организована, страховали од те идеје, видећи у њој губитак свог идентитета и утицаја. Британци су, по устаљеној колонијалној техници, играли на поделе. А кад је 1955. почела оружана борба – под капом ЕОКА и духовном сенком Макариоса III, острво се претворило у геополитичку шаховску таблу. То није била само побуна, већ микс национализма, поезије, диверзија и смртне пресуде.

У том контексту, Евагорaс Паликаридес није био случајан јунак – он је био младић који је ушао у историју тачно у тренутку кад се она распадала у реалном времену.

ЕОКА. Четири слова која су на Кипру значила све оно што су у Алжиру значиле FLN, у Палестини PLO, у Ирској IRA. ЕОКА – Εθνική Οργάνωσις Κυπρίων Αγωνιστών, или у преводу: Национална организација кипарских бораца, није био покрет за реформе, већ покрет за раскол – за крај британског туторства и почетак онога што су замишљали као уједињење са Грчком.

Оснивач, генерал Георгиос Гривас, више је личио на фигуру из епова него на модерног револуционара, али методи ЕОКА нису били епски, него конкретни: бомбе, саботаже, елиминације "издајника", па чак и убиства британских војника у кафанама и на улицама Ларнаке.

За једне – терористи. За друге – ослободиоци. За Британце – проблем који се није могао решити демократским изборима. За Паликаридеса – једина нада да живот добије смисао.

Клуб који данас носи име Пафос и на свом грбу лик Евагора Паликаридеса, није настао као спонтано фудбалско чедо традиције, већ као нужност. Основан је 2014. године, а у свету фудбала, то је практично јуче – али носи дуг и тежак историјски материјал.

Пафос је настао као спој два клуба: АЕП Пафос и АЕК Куклија, који су се, у сенци финансијских криза и спортске маргинализације, одлучили на уједињење. Тај акт није био само рационалан потез управе већ симболички покушај да град добије и фудбалски субјект.

На почетку, клуб је био споредна вест. Године су пролазиле, али се нешто мењало: стизале су инвестиције, појављивали се страни играчи, долазили нови власници из севернијих крајева Европе, пре свега из Русије. Са новцем је дошла и амбиција, а са амбицијом – и неочекивани резултати.

Данас, тај млади клуб, украшен ликом песника и борца, више није само "трећи" тим са Кипра, већ претендент на европску мапу. Клуб који је некада био фузија две невоље, сада је платформа за снове.