Српски фудбалски бродоломи

Од европских Бразилаца преко европских Италијана до европског зачеља, од снова о полуфиналима и финалима великих такмичења до тешких разочарања. Не памти се да је у историји српског спорта било која репрезентација, осим фудбалске, толико истрошила емоције навијача.

Када смо 1998. године на Светском првенству у Француској испали у осмини финала од Холандије у продужецима, цела нација је била разочарана и доживела то као велики неуспех. Од генерације Пиксија, Мијата, Деје, Југе, Михе и осталих очекивало се бар полуфинале Мундијала. Нешто више од деценије касније видели смо колико су ти наши снови били нереални.

Дакле осмина финала Мундијала у Француској доживљен је као први бродолом, иако нас је од четвртфинала делила пречка, ону коју је Мијат погодио из пенала. Тактика тадашњег селектора Слободана Сантрача је критикована, играчима се замерало да нису показали максимум, ни не слутећи какве муке чекају национални тим наредних година.

После тог првог великог такмичења од распада старе Југославије убрзо су почеле квалификације за Европско првенство 2000. године у Холандији и Белгији. Милан Живадиновић је кратко био на клупи репрезентације, а национални тим преузео Вујадин Бошков, који је можда био и најгласнији у критици постигнутог резултата на претходном Мундијалу.

У групи права посластица, Хрватска, а поред ње репрезентације Македоније, Ирске и Малте. Квалификације су одигране у посебној атмосфери, почеле су пре бомбардовања, а наставиле су се после.

Први дерби меч са Хрватском на Маракани, који је био одложен због бомбардовања, одигран је у августу 1999. године. Иако се очекивало да ће севати варнице, утакмица је остала упамћена само по нестанку струје на стадиону.

Пресудну утакмицу за пласман на првенство репрезентација је играла у Загребу. И тада се сећамо невероватног меча, где су у пакленој атмосфери на Максимиру наши фудбалери одиграли 2:2, као и невероватног потеза Бате Мирковића који је зарадио црвени картон када је Роберта Јарнија ухватио за међуножје. Танка линија делила је тад Мирковића од хероја до трагичара, јер да смо изгубили, велики део кривице би био на њему. Али нисмо изгубили, играли смо храбро, а имали смо и среће.

И даље се памти славље те ноћи на улицама Београда и осталих српских градова, вероватно највеће када је у питању прослава успеха фудбалера. Да су навијачи знали шта им играчи спремају на предстојећем такмичењу, вероватно би се покајали што смо се уопште пласирали.

На том Европском првенству у Холандији и Белгији Србија је била у групи са Словенијом, Шпанијом и Норвешком. Наше представе на том првенству у најмању руку биле су ексцентричне. Прво је тадашњи селектор Вујадин Бошков давао бизарне изјаве које су досегле статус урбаних легенди.

Да нешто у репрезентацији не штима видело се већ на првом мечу против Словеније. До 60. минута наш национални тим је примио три гола, док је Михајловић зарадио црвени картон. Када се у наставку меча очекивао тотални потоп, репрезентација се буди и постиже три поготка за коначних 3:3.

Сигуран пролаз у четвртфинале донела нам је минимална победа над Норвешком у другом колу, али та утакмица је остала упамћена по црвеном картону који је добио тада још млади Матеја Кежман. Српски нападач искључен је због непотребног оштрог старта тек пошто је ушао у игру са клупе, тако да је близу да уђе на листу негативних рекорда на шампионатима по брзини којом је поцрвенео.

Ништа мање узбудљив није био ни трећи сусрет, против Шпаније. У невероватном мечу, наш национални тим јет ри пута имао предност, исто толико пута Шпанци су стизали, да би победоносни погодак постигли у шестом минуту продужетка. Треба, ипак, поменути да је судија и те како кумовао поразу наше репрезентације, између осталог и због непостојећег пенала који је досудио противнику у финишу меча.

После тога долази једна од најгорих утакмица наше репрезентације на европским првенствима. Четвртфинале против Холандије била је прилика да им се осветимо за елиминацију две године раније на Мундијалу. На констатацију једног од холандских фудбалера да ће Југославија примити пет голова, селектор Бошков је шеретски прокоментарисао: "Боље пет него шест". И то је тачно, али проблем је што смо на тој утакмици примили шест голова, а како смо играли, могли смо још толико.

Гол Ивице Краља бушили су Клајверт три пута, Овермарс два пута, једном је нашу мрежу затресао наш фудбалер, Говедарица, док је једини погодак за Југославију дао Саво Милошевић у зауставном времену. Дакле, други бродолом наше решрезентације завршио се са поразом од Холандије у четвртфиналу од 6:1.

Погнутих глава вратили смо се са Европског првенства, покушавајући да заборавимо срамни пораз у четвртфиналу, али на реду су већ дошле квалификације за наредни Мундијал, овога пута у Јапану и Јужној Кореји.

Тим је после Бошкова преузео Илија Петковић који је добио прва два квалификациона меча, затим се десио 5. октобар и смена Милошевића, због које је одложен меч са Русијом. У међувремену, после неразјашњених околности, Петковић напушта клупу националног тима, а улогу тренера узима Милован Ђорић. Његове тренерске бравуре на мечу против Русије на Маракани вероватно ће ући у фудбалске тренерске уџбенике под насловом "Како не треба водити екипу".

Претходно је популарни Бата Ђора водио репрезентацију до два ремија, против Словеније у гостима и Швајцарске кући. На ред је дошао меч са Русијом, где је "зборнаја" голом из мртвог угла дошла до вођства. Ипак, није то оно најчудније на тој утакмици. Познате Ђорићеве измене где је извлачио нападаче и убацивао фудбалере средине терена у ситуацији у којој екипа јури резултат ни данас ником нису јасне. Какав је однос играча према селектору био најбоље говори слика са тог меча када су Матеја Кежман и Горан Друлић насред утакмице устали са клупе и отишли у свлачионицу.

Ове неуспешне квалификације завршила је тренерска тројка састављена од Вујадина Бошкова, Дејана Савићевића и Ивана Чурковића. Иако смо на крају, ипак, имали шансу да победом над Словенијом у последњем мечу одемо бар у бараж, "змајчеки" су на стадиону ЈНА успели да извуку реми 1:1 и да се пласирају на такмичење. Тако се завршио трећи бродолом наше репрезентације.

Први Мундијал на азијском континенту српски навијачи су гледали путем малих екрана, уверени да је и за нас било места тамо, али да само нисмо имали довољно среће. Надали смо се да пропуштено можемо надокнадити већ у наредним квалификацијама за Европско првенство у Португалу које је на програму било 2004. године. Славна чилеанска генерација се скоро сасвим повукла, на ред су дошли неки нови клинци да покажу да је фудбал у нашој земљи још увек на врхунском нивоу.

У групи са Италијом, Финском, Велсом и Азербејџаном очекивали смо лагано освајање бар другог места. Све што се раније ружно дешавало брзо је заборављено, више се нисмо такмичили као Југославија, сада смо били Србија и Црна Гора, тим је преузео Дејан Савићевић, и то му је био први тренерски посао у каријери, све те чињенице некако су улиле нову наду навијачима.

Реми на старту са Италијанима нам је дао крила, али веома брзо уследило је сурово приземљење. Пуцање мита о нама као европским Бразилцима догодио се на утакмици трећег кола квалификација у Подгорици где су наши репрезентативци дочекали Азербејџанце. Питање победника се није постављало, једина дилема је била са колико голова у мрежи ћемо испратити противника.

Испратили смо их са два поготка, али у тој нашој ароганцији заборавили смо да и, на папиру слаб, противник може да нападне. То нам је постало јасно тек када је, и поред нашег вођства од 2:0, Гурбанов два пута затресао нашу мрежу за коначних 2:2. Гурбанов је после тог подвига постао национални херој Азербејџана, док су сви који су наши репрезентативци који наступали на том мечу стављени на стуб срама.

Неизлечене ране са претходних такмичења су се отвориле, самопоуздање је пољуљано, али тадашњи репрезентативци су нас уверавали да је то само један лош дан на који свако, па и они, имају право.

Нови лош дан национални тим је имао у Финској, која нас је понизила са 3:0. Суноврат на том мечу почео је још у првом полувремену када смо поред два примљена гола остали без Синише Михајловића, који је добио црвени картон.

Ипак, шансу за поправни имали су у Бакуу, где је требало да се у квалификациону трку вратимо осветом над Азербејџаном. Али и одатле су се наши "осветници" вратили погнутих глава, изгубивши утакмицу резултатом 2:1. Опет су за нас били погубни Гурбанов, коме се придружио Исмаилов. Невероватно звучи чињеница да смо и на тој утакмици имали предност, голом Бошковића у 27. минуту, али смо меч изгубили од 88. минута па на даље.

Иако смо од Холандије примили шест голова, сматра се да је пораз од Азербејџана био најтежи у нашој новијој фудбалској историји. На другој страни Азербејџанцима је то била прва званична победа у историји.

Занимљиво је и како је тадашњи селектор Савићевић поднео пораз. Он је после другог гола Азербејџана напустио екипу и отишао у свлачионицу. Јасно је било да је то последњи меч популарног "генија" на клупи националног тима, који је ту доживео четврти бродолом у новијој фудбалској историји.

Наставак ускоро.