Фудбалски надреализам - како је Далијев "Гол" спасaо каталонски клуб од пропасти

У позно пролеће 1977. године, Фудбалски клуб Сан Андрес нашао се у безизлазној ситуацији, а излазак из кризе деловао је готово надреално.

Каталонски тим је нешто раније испао из друге лиге, што је био велики ударац са спортске стране. Нокаут је пак уследио у финансијском сектору.

Клуб је нагомилао масивне дугове, који више нису могли да се развлаче, те се банкрот попут летњег сунца назирао на хоризонту. Значајних извора прихода није било ни раније, а испадање у нижи ранг додатно је погоршало ситуацију.

Тада је нови председник клуба Феликс Ромеро дошао на идеју, каква би могла да се јави само очајном човеку. Решио је да допре до Салвадора Далија и замоли га да наслика будућност Сан Андреса. Веровао је да би једна Далијева слика била довољна да се клуб спаси пропасти и извуче из финасијске јаме у коју је упао.

Почео је да се позива на старе пријатеље и уновчава давно заборављене, обећане услуге. Писао је писма и бесомучно окретао бројеве телефона, уздајући се искључиво у једну ствар – носталгију.

Разлог због ког се Ромеро, од свих познатих личности, одлучио баш за Далија, био је у суштини једноставан. Салвадор је рођен управо у Каталонији, тачније у Фигуересу који је само сат и по времена вожње удаљен од Сан Андреса.

Такође, најбољи пријатељи ексцентричног сликара у детињству били су Емилио Саги-Барба и Ђозеп Самитијер, каснији првотимци Барселоне, са којим је Дали проводио лета у Кадакесу, играјући фудбал.

И након неколико недеља, одговор је стигао. Далијев представник позвао је Ромера и рекао да је његов клијент пристао да помогне. Само дан касније, Дали је кичицом постигао један од најлепших голова свих времена. "Гол" који је спасио Сан Андрес од банкрота.

Слика је убрзо продата на аукцији за четири милиона пезета, што је било довољно да се покрију сва дуговања, а Дали је чак и присуствовао аукцији заједно са клупским представницима, позирајући са дресом у рукама.

Изјавио је да је каталонска застава на грбу Сан Андреса једини разлог због ког је пристао на Ромеров предлог, с обзиром на то да је поносан за своје корене, али и очеву борбу за независност Каталоније.

Сан Андрес никада након тога није дошао у сличну опасност, али није ни направио резултате који би причу о Далијевој услузи учинили светски познатом. Тренутно се налазе у четвртом рангу шпанског фудбала, у који су се пласирали пре три године.

Што се Далија тиче, носталгија је још једном, пет година касније покуцала на његова врата. Када му је супруга Гала преминула 1982. године, Дали је изморен депресијом, зависношћу и првим симптомима Паркинсонове болести одлучио да се врати у Фигуерес.

Седам мучних година касније је преминуо у родном граду, а сахрањен је у музеју који носи његово име. Тачно преко пута се налази црква у којој је крштен.

Иако је највећи део живота провео ван свог родног места, Каталонија је оставила велики траг на његов рад и живот, што потврђују и стихови Федерика Гарсије Лорке, којима се опростио од свог узора, а касније великог пријатеља.

Певам твој лепи напор ума каталонског,
твоју љубав за оно што се објаснит не може.
Певам о твом срцу астрономском и нежном,
срцу од карата за игру, срцу без рана.

Нек дактилографски трагови крви на злату
обасјају срце Каталоније нам вечне!
Нек те звезде, ко шаке без сокола, озаре
и бујно ти цветало и сликарство и живот!