"Фудбалски Моцарт" који је пркосио нацистима - прича о Матијасу Синделару и голу који га је одвео у смрт

Стадион "Пратер" у Бечу, окупирана Аустрија. Трећи април 1938. године. На терену су играчи у црно и црвено-белим униформама. Инструкције су више него јасне - меч се мора завршити резултатом 0:0.

Играла се чувена "аншлус утакмица", чији актери су били Трећи рајх и Аустрија. Само неколико недеља раније, Немачка је анексирала своје комшије, а циљ сусрета била је прослава "аустријског повратка кући".

Аустрија је у том периоду имала много квалитетнији састав и важила је за једног од највећих фаворита за освајање Светског првенства. Међутим, то се није могло наслутити по резултату. Макар не до саме завршнице.

Промашили су према извештајима са лица места Аустријанци тог дана много прилика и промашивали су их намерно. Како је требало да се прикључе саставу свог тадашњег ривала, саветовано им је да се не труде превише и да би резултат 0:0 био по вољи свима.

Тако би и било, да понос није савладао Матијаса Синделара и убедио га да је фудбал често праведнији и лепши, а некада и важнији од живота. Постигао је Синделар тада гол за 1:0, а на трибинама је завладала тишина, слична оној коју је изазвао Џеси Овенс две године раније.

До краја је победу Аустрије убедљивијом учинио Карл Сеста, али се то слабије памти. У легенду је са друге стране ушла Синделарова прослава гола. Док се лопта још копрцала у мрежи, Синделар је наводно погодак прославио провоцирајући нацистичке званичнике.

Непуних годину дана касније, пронађен је мртав у свом стану у Бечу. Званично, у питању је био несрећан случај. Незванично, један гол и прослава су га осудиле не смрт.

Улична школа фудбала

Синделер је рођен у Козлову - тадашњој Аустроуграској, а данашњој Чешкој - као Матеј Шинделар. Име му је промењено приликом доласка у Аустрију, када је имао само две године. Отац му је био ковач, али Матијас није наследио његову снагу, већ је још од дечачких дана био ситнији од својих вршњака.

Фудбал је почео да игра на улици у чешкој, радничкој четврти, а како је рано остао без оца, морао је да покуша да га одмени. Лопту је тако заменио чекићем. На његову срећу, фудбал му је понудио други излаз, а за то је заслужан скаут бечке Херте. Приметио га је на улици и довео у млађе категорије када је Синделару било 15 година.

Млади Синделар је још на прашњавим бечким ћошковима научио да сакрије своје физичке недостатке и надомести их спретношћу, брзином и техником. Због крхке грађе добио је надимак "човек од папира", али је препознат као изузетан дриблер који је са лакоћом постизао голове. Повреда колена му је међутим угрозила каријеру.

Определио се на тада веома ризичну операцију менискуса, а по опоравку је 1924. године потписао за аматерски тим из главног града Аустрије, који је после две године стекао професионални статус и наденуо себи име Аустрија Беч. Наредних 15 година носио је дрес сада најуспешнијег аустријског клуба, постигао око 600 голова, освојио два Митропа купа и постао члан репрезентације коју су несрећне околности и највећи рат у историји човечанства спречили да испуне изузетно велики потенцијал.

Рађање "фудбалског Моцарта"

Доласком Хуга Мајзла на клупу 1913. године, почела је револуција која је Аустрију подигла у сам врх европског фудбала. Мајзл, такође рођени Чех, прво је радио у тандему са Хајнрихом Ретшуријем, да би 1919. године остао усамљен на месту селектора.

Вођен идејама Џимија Хогана, ставио је акценат на технички развој својих изабраника, боље разумевање позиционирања на терену и пас игру. Морао је додуше прво да сачека пар година како би његове идеје проклијале, а играчки кадар сазрео. Тада је рођен "Вундертим".

Окосницу су чинили Јозеф Бикан, Антон Шал, Јозеф Смистик, Валтер Науш и на крају, као предводник - Матијас Синделар. Играли су у формацији 2-3-5, а Хајзлове тактичке замисли омогућиле су им да, као нико до тада, са лакоћом померају лопту по терену. Синделар је био заслужан да је спроведе у мрежу. И радио је то веома успешно, са уживањем.

"Човек од папира" је гурнут у фиоку, а Синделар је добио нови надимак, који је више давао на значају његовом умећу. Тада су га сви знали као "фудбалског Моцарта". Свирао је копачкама, а уместо тактова је низао противничке дефанзивце. Остао је упамћен као играч који је без имало муке заобилазио ривале и проналазио рупе у њиховим одбрамбеним линијама.

"Бечки вртлог" (још један у низу надимака) тутњао је Европом, али није успео да заобиђе Хајзла. Само две године након дебија се посвађао са селектором, што га је коштало места у тиму. На сву срећу, до помирења је дошло пре Светског првенства 1934. године.

Вођа "Вундертима"

У периоду од априла 1931. до децембра 1932. године, Аустрија је направила низ од 14 мечева без пораза, чиме је скренула пажњу на себе и приближила се најјачим европским селекцијама.

Освојили су 1932. године и Европски куп нација, претечу Европског првенства, што је нажалост остао њихов једини трофеј. Направили су савршен увод за Мундијал у Италији, победивши велики број највећих ривала и то поприлично убедљиво.

У првој рунди Светског првенства 1934. године су после продужетака елиминисали Француску, да би у дербију четвртфинала савладали Мађарску са 2:1 и стигли до дуела са домаћином турнира, који је претходно избацио Сједињене Државе и Шпанију.

Време и судија су тог трећег јуна на "Сан Сиру", који ће касније понети име једног од учесника полуфинала, били на страни Италијана. Услед кише, терен је био у лошем стању, што је значајно утицало на игру Аустријанаца, који нису навикли да лопту подижу са земље. Швеђанин Иван Еклинд је током читавог дуела фаворизовао организаторе, а једини погодак био је дело Енрикеа Гуаите. Претходио му је чист фаул над голманом Аустрије, који је са лоптом завршио у мрежи.

Пораз није поколебао Аустријанце, који су додатно напредовали пред следеће првенство. Немачка им је међутим, далеко од терена, стала на пут.

Њихов стил остаће међутим упамћен као претеча тоталног фубала, али и извор инспирације за Ернеста Хапела, који је аустријски пелцер пренео у Холандију.

Прерана смрт и облак сумње над нацистима

Након контроверзног поготка који му је обележио каријеру, Синделар је одбио да наступа за Немачку. Изговор су биле позне играчке године и подужа листа повреда. Очигледно, није било довољно.

Скоро девет месеци после "аншлус утакмице", Синделар и његова девојка Камила Кастањола пронађени су мртви у стану у ком су заједно живели. Увиђај је показао да је узрок смрти тровање угљен-моноксидом. Треба се сетити ко је радио увиђај.

Аустријски песник Фридрих Торберг му је чак посветио и песму, у којој је сугерисао да је Синделар извршио самоубиство звог анексије. Према последњој теорији, убијен од стране нациста, из очигледних разлога.

Дуго се веровало да је прича о убиству само мит, те да је покварени димњак учинио услугу незадовољним властима. Међутим, у документарцу који је Би-Би-Си радио 2000. године, Синделаров дугогодишњи пријатељ Егон Улбрих изјавио је да су локални полицајци поткупљени, како би као узрок смрти навели несрећу. Према његовим речима, власти су желеле да се по сваку цену избегне било каква прича о евентуалном убиству.

Наводно је Гестапо у некој од својих фиока држао фасциклу са Синделаровим именом, а под присмотром је био и кафић чији је био и власник.

Сахрањен је у исте године на Централном бечком гробљу, а случај његове смрти никада није званично расветљен. Легенда је међутим наставила да живи, а Синделар је постао један од симбола борбе против нацизма. Показао је да је фудбал често праведнији и лепши, а некада и важнији од живота.