О Синиши Михајловићу – Србин од главе до пете, поносан као и његов народ

Андреа ди Каро, пријатељ и аутор биографије о Синиши Михајловићу, подсетио се времена проведеног са некадашњим српским фудбалером и тренером, који је преминуо пре два месеца.

Италијан је у ексклузивном интервјуу дописници РТС-а из Рима Сањи Лучић говорио о дружењу са Михом, о његовим квалитетима, играчким и људским, као и о разлозима због којих су га заволели на Апенинима.

Како се родило пријатељство између Вас и Синише?

Синишу сам први пут срео у Фиренци, где сам радио у спортској редакцији листа Коријере дела сера, а он је баш тада дошао из Катаније у Фјорентину и први званични интервју као тренер Фјорентине, Синиша је дао управо мени. Срели смо се на Сардинији, где обојица имамо кућу, он ме је позвао у своју 'Вилу Србију'. Када сам стигао, отворио ми је врата у шортсу, у невероватној физичкој форми и ја сам се нашао пред тим колосом са тетоважама, са оним дрским изразом лица који је тако типичан за њега и прва ствар коју сам помислио била је: Господе Боже, колики је! Уз кафу ми је испричао како га навијачи Фјорентине нису добро прихватили због старих изјава о рату у бившој Југославији, те због његовог односа са Арканом, што је он одавно објаснио, али они му то нису заборавили. Одмах сам му рекао: Види, Синиша, ја нисам овде да ти судим већ да ти дам прилику да испричаш своју прошлост, садашњост, амбиције и шта очекујеш од будућности и одмах се створила синергија и коректан однос.

Након тога сам се преселио у Рим, а пошто он има кућу у Риму, и обојица имамо кућу на Сардинији, наш однос је брзо прерастао из професионалног у пријатељски. Било је то дубоко пријатељство између два потпуно различита човека. Често смо се шалили да смо различити близанци јер он је како физички, тако и у контакту с људима другачији од мене. Без обзира на то, били смо заиста блиски. И након дијагнозе нико није веровао да ће се десити ово што се десило, али нажалост јесте. Имао је такав карактер, никада није одустајао и говорио је како ће победити и како се рак упустио укоштац са врло тврдоглавим противником.

Шта Вам данас остаје од тог пријатељства?

Остаје ми дубоко сећање које јача сваког дана, јер заиста не прође ниједан дан а да га се не сетим, да се не сетим наших ћаскања, има толико анегдота, толико професионалних и приватних момената. Синиша је био невероватан човек са спортске тачке гледишта – одличан тренер, велики шампион, али изнад свега као човек, што је јако ретко у спорту, нарочито фудбалу. Изузетно поштен, амбициозан, лојалан, захтеван изнад свега према себи самом, а онда и према другима. Давао је све од себе на терену, све за фудбал, све за тим. Све би учинио за свој тим као и за своју породицу. Много се трошио јер је много давао.

Није било лако пронаћи хармонију с њим због типичног српског карактера, био је поносан и мужеван. Али ја сам упознао човека који је и заиста осетљив, који је иза те тврде љуштуре скривао велику нежност и осећајност. И мада је умео да плане, било је после врло лако све заборавити јер је он праштао и заборављао, као и они око њега завршавајући све једним стиском руке, загрљајем, уз мало ракије или на вечери. Дакле, оно чега ћу се вечно сећати јесте да је био шампион, али изнад свега човек, понављам, као ретко ко држао је реч, дубоко поштен и веран у свим својим односима.

Био је изузетно поносан што је Србин иако је његова жена Римљанка и његова деца су се родила у Италији. И мада је Синиша путовао по целој Италији, његов дом је био у Риму. Али веза са Србијом је била баш јака. Често је говорио: "Ја сам Србин од главе до пете, поносан као и мој народ", он јесте нешто преузео од нас у Италији, али био је Србин до сржи, поносан на своју земљу, своје корене, своју историју и на то какав је.

Да ли је та његова везаност и за Србију и за Италију повезала два народа?

Његова популарност како овде тако и тамо, то што су га волели и тамо и овде, верујем да је то створило савршену везу, јер он је био понос за свој народ, бар ја верујем да је тако, али исто тако и понос за Италију, земљу коју је изабрао за живот. Јасно је и да је финални део Синишиног живота, начин на који се он борио са болешћу, чињеница да је био промотер донације коштане сржи, да је живео отворено, однос са болешћу без стида и скривања, мислим да је све ујединио и овде и тамо, а он као особа је сигурно након болести био виђен на другачији начин па неко ко га можда није симпатисао на почетку каријере или због неких његових политичких изјава, променио је мишљење.

Ја сам свестан колику сам срећу имао што сам га упознао и што се мој живот сусрео са животом једне такве особе, поштене, искрене, јаког карактера који је давао све од себе на свим пољима. Он се није штедео и који год дрес да је обукао и за кога год да је играо, давао је максимум, 100 одсто свог срца, душе и воље, а то је оно што је у спорту најважније, да играч дâ себе целога за одређени циљ.

На његовој сахрани је било навијача и противничких клубова, што је неуобичајено.

Да, и сви су у том моменту били један клуб и то је нешто што се заиста ретко виђа. Била је Рома са својим орлом, били су и Фјорентина, Торино, Болоња, Сампдорија и то је оно што је невероватно. Јер, када неко мења клуб, навијачи га мрзе и зову издајником, а он је успео све да уједини како пре тако и после смрти. То заиста није нешто што се често дешава. Дешава се великим личностима, каква је он био.

Није био неко ко се скрива, био је инстинктиван, импулсиван, када је требало нешто да каже говорио је у лице, није се крио, био је вреле крви, одговарао је на провокације, али на терену је био велики спортиста. Врло лојалан, никада није направио фаул са намером да некога повреди, није био зао играч. Тако да мислим да су сви препознали његову пожртвованост у свим клубовима за које је играо и то народ зна да цени. Чак и противници који су га се плашили и који су га желели у свом тиму или они којима је био антипатичан на терену, препознавали су вредност човека и фудбалера и тренера који даје све за дрес свог клуба, никада се не предаје и жртвује се, а то раде само прави људи, прави спортисти.

Делимично сте ми и одговорили, али можда да објаснимо српској публици његову огромну популарност у Италији.

Синиша је био изванредан играч и оставио је траг у италијанском фудбалу када је дошао овде почетком деведесетих, прво у Рому, онда Сампдорију, Лацио, Интер. Био је велики фактор у италијанском фудбалу. Имао је и карактеристике које су га чиниле другачијим од осталих фудбалера, знао је да изводи слободне ударце, који су имали такав успех да су навијачи Лација певали: "Ако буде шутирао Синиша, то је сигурно гол".

А он је говорио: "Промашио сам више пенала него слободних удараца". Достигао је рекорде у италијанском фудбалу које други нису успели да надмаше: три гола из слободног ударца против Аталанте када је играо за Лацио, нешто врло ретко као и рекорд голова из казнених удараца, мислим да је било 28 голова, један више од Пирла. Био је фудбалер високог нивоа, али и темперамента и знао је да буде добар у свему – знао је да игра у одбрани, знао је да шутира, имао је заиста перфектан шут, био је вођа у сваком смислу те речи, а то га је чинило фудбалером кога би свако пожелео у свом тиму.

Када је био млађи говорио је оно што је мислио без длаке на језику, али то га је временом учинило омиљеним јер људи воле искрене људе. Није имао два лица већ једно и када би схватио да је погрешио, знао је да се извини и да каже: погрешио сам. То је нешто што поседују само великани, јер свако може да погреши, зависи од момента, од тога колико имаш година, какав ти је живот у том тренутку, а Синиша је током каријере успео да промени многе ствари. У књизи анализира свој живот и то је прича о искреном човеку који се нашао у свету пуном неискрености и лажи, људи који ти љубе дрес а онда ти иза леђа говоре нешто лоше. Ето, Синиша је био прототип правог мушкарца, спортисте који је говорио оно што мисли и није се крио тако да је управо та реткост допринела томе да га сви цене и воле. А и на крају његовог живота је дошло до тога да је било великих симпатија према њему, емпатије, солидарности и наде, јер се у једном моменту мислило да је победио болест, да је моћан и неуништив човек који никада не одустаје, који се суочавао директно са свиме, нажалост, није се тако завршило.

Али он нам оставља велику лекцију, а то је да је потребно суочавати се с оним што нам живот доноси са храброшћу, вољом и одлучношћу не зато што ће се ствари увек добро завршити. Јер много тога, нажалост, не завршава на добар начин или како ми желимо, али с њима се морамо суочити. Када прелиставам ову књигу позивам све да је прочитају јер је то химна животу, како га треба живети, колико је фантастичан, колико дивних ствари нам пружа, као и оних мање лепих.

Синиша је живео као на филму, скоро као у роману. Идеја за књигу је рођена из интервјуа који смо радили за његов 50. рођендан и он ми је говорио: "Знаш, када погледам ових 50 година", а тада је још био у пуној форми, "због свега што сам доживео осећам се као да имам 150 година јер сам живео много живота, и тако смо одлучили да тај живот преточимо у књигу. Али чекали смо да књига изађе након неког великог тријумфа, као на пример после велике тренерске победе. Нажалост, он је открио да је болестан и имао је доста времена у болници да се усредсреди на књигу јер му је време споро пролазило, имао је прилику да се до детаља присећа свог живота и тада је одлучио да је време да исприча о свом животу.

Желели смо да објавимо књигу када он изађе из болнице, када се врати животу, нисмо хтели да у књизи описујемо болест, већ живот. Јер они најинтимнији моменти остају међу нама пријатељима. Хтели смо дакле причу о повратку у живот, колико је лепо вратити му се и ова аутобиографија заиста је химна животу са свим лошим што живот носи. Мислим да је то заиста нешто важно што нам је Михајловић оставио. Књига је изашла крајем 2020. године, њему је тада пресађена коштана срж и вратио се у форму и то врло брзо. Тај први пут заиста се фантастично опоравио и видели смо га на Санрему у одличном издању.

Шта мислите о томе што Ибрахимовић ни на један начин није прокоментарисао Синишину смрт?

Не улазим у то, њих је везивало велико пријатељство и у књизи описујемо тај леп однос између њих. Зашто ништа није рекао то је његова ствар, његов избор, врло личан и свако у моментима бола може да одлучи шта жели а шта не. Немају сви људи исти карактер и са те тачке гледишта никада не судим о понашању другог.

Последње Синишино појављивање је било на презентацији књиге другог фудбалера и то је било изненађење за све.

Та књига је друга аутобиографија фудбалера Земана, коју сам такође ја написао и знао сам да ће Синиша доћи те вечери. Али Земан то није знао јер је Синиша био у тешком стању и покушавао да се опорави на све начине. Он је ипак дошао и ја сам заиста срећан што је тада био с нама. То су и последње слике Синише Михајловића у јавности и ту је он у свом амбијенту, прича о фудбалу. Можда се није најбоље осећао, али је и даље био весео и фантастичан, што га је карактерисало.

Понављам, заиста нисам никада упознао никога ко има такву снагу воље и ко гледа све са оптимизмом. Он је био заиста борац, фајтер, био је прави такмичар, увек је подизао улог, желео је да превазиђе самог себе. У књизи каже да је живео сваку утакмицу као живот и живот као утакмицу, са истим начином понашања, тражио је максимум од себе и увек је живео са идејом да може да победи и да дође до циља, чак и када се ради о мањим, свакодневним циљевима. То је била његова мантра, морао је да стигне тамо где је одредио да ће стићи. Било је заиста тешко зауставити га, јер је имао заиста јак карактер, велику вољу.

Да ли Вас је научио по неку реч на српском? Шта вам је пренео из своје земље?

Научио ме је понеку реч на српском, али углавном смо разговарали на италијанском. Говорио је на српском када би се наљутио, често ми се дешавало да га чујем како псује на српском када се дешавало нешто изненадно, или кад је био у колима, или ако би он сам нешто погрешио или ако би га неко наљутио – тада је говорио на српском. Када би се Синиша наљутио требало га је оставити на миру да се издува јер се баш видело колико је љут. Никада га нисам питао да ми преведе те речи јер мислим да не би дочарале на италијанском то што је говорио. Стално смо причали о томе да ћемо ићи заједно у Србију, али имали смо обојица много обавеза и нисмо стизали да се ускладимо. Доживео сам Србију преко њега, преко његових прича, слика, ону Србију у којој је он некада живео. И када би говорио о својој земљи, био је јако поносан, имао је тај сјај у очима, увек је био срећан када је говорио о Србији.

Заиста ми недостаје, прошла су два месеца и недостаје ми и као спортиста и као пријатељ. Он је могао да буде тренер великог клуба, малог клуба, није било важно, сви су на крају утакмице чекали да дође и прича, никад није био баналан на конференцијама за штампу. Дакле тај спортиста недостаје мени као новинару, али ми недостају и наши телефонски разговори, можда недељом поподне након утакмица. Када је побеђивао или када није, дуго бисмо разговарали јер понекад није могао да заспи. Недостају ми наше шале јер он је био заиста изванредна особа, симпатичан, весео. Ја се бавим спортом пословно, као спортски новинар, он је био спортиста, али ми смо често излазили ван тих тема.

Причали смо о књигама које је читао, обожавао је да чита, да гледа документарне филмове и серије. Дакле, нормалан однос два пријатеља који су често вечерали заједно и причали о свакодневном животу. Заиста ми недостаје као пријатељ. Постао је млад дека, и рођење његове унуке Виоланте му је дало нову снагу, велику радост. Често је стављао слике с њом на друштвене мреже, предивно дете које личи на деду и то баш много. Говорио је да има те окице али и карактер као деда и био је врло поносан. У књизи каже да жели да једног дана седи за великим столом за којим ће бити његова деца, његови унуци, велика фамилија јер ми Срби то тако радимо, нама се то допада. Био је то његов сан.

Навијачи које сам интервјуисала на Синишиној сахрани рекли су ми да их је освојила и та његова љубав према породици.

И ту је показао лојалност и искреност, карактер правог човека како у спорту, у фудбалу, тако и ван спорта. Фудбал је све више бизнис, а све мање спорт, тако да се те вредности препознају. Синиша се од малена борио за оно што воли и преносио је традиционалне вредности, веровање у породицу, он је заиста имао дивну, уједињену породицу, Аријана, петоро деце... Често чујемо приче о спортистима који се временом промене јер им живот нуди разне могућности, али то није био његов случај. Он је имао једну велику љубав, предивну породицу, а то је оно што су људи знали да вреднују и било нам је топло око срца када бисмо их видели.

Који је по вама најбриљантнији моменат Синишине каријере?

Имао је он много таквих момената. Живео је као на ролеркостеру, он је заиста био везан за све победе са Црвеном звездом која је била његов тим који је носио у срцу. Иако није за њих играо дуго, био је јако вољен. Донео им је победу у Купу шампиона тако да мислим, иако су то били сами почеци за њега, да је то ипак било нешто јако важно. Што се Италије тиче, мислим да је то његова игра са Лацијом, где је донео највише победа, у тиму који није навикао на победе и то је највероватније био и врх његове каријере.

Што се тренерског посла тиче, он је био мистер српске репрезентације и то је за њега био тренутак великог поноса, да води репрезентацију своје земље. Мислим да је био добар тренер у сваком тиму који је тренирао, јер сви они који су дошли после њега били су гори тако да је он увек оставио траг.

Можда је највећи траг оставио у Сампдорији, када је напустио српску репрезентацију и вратио се у екипу коју је напустио као фудбалер. Онда се вратио у тим који је био практично последњи на табели и тражио од њега да им помогне да се уздигну из врло тешке ситуације и он им се вратио и из захвалности не би ли им вратио оно што су му они дали као играчу. И успео је да их спасе, а иста ситуација се догодила и са Болоњом, где је све променио онда када је клуб био у заиста тешкој ситуацији. Болоња је био клуб који је деловао слабо, стално је губио, али када је Синиша дошао, све се променило и Болоња више није била на последњем месту. Рекао бих да су то два врло важна момента за Синишу као тренера јер то су два клуба која су била у тешкој ситуацији, он их је променио, спасао и вратио им славу.

Он се јако везивао за клубове у којима је играо и вероватно је, с обзиром на то колико је волео Рим, желео да буде и тренер Лација. Највероватније и Црвене звезде, јер је говорио да би се радо вратио у град у коме је са тимом доживео сјајне моменте. Нажалост, судбина је одлучила другачије.