Досадна? Била је то спектакуларна утакмица!

Тек који дан након ремија са Виљареалом, који их је одвојио из у реалности утемељене борбе за титулу, Атлетико Мадрид је дошао у хладни Ајндховен да игра први меч осмине финала Лиге шампиона против шампиона Ередивизије, екипе ПСВ-а.

Лига шампиона остаје приоритет тима који на тако неодољиво успешан начин води Дијего Симеоне, тим пре што је амфора са великим ручкама огромна и наравно неостварена жеља свих оних блиских клубу или са њиме непосредно повезаних.

ПСВ је, са просеком од 24 године и 123 дана, најмлађи тим који је излазио на терен ове сезоне у Лиги шампиона, али је и поред тога победио све мечеве на свом стадиону у групној фази. Уз то, мадридски Атлетико - Атлети или „Лос Колћонерос" од милоште - никада није савладао холандски тим у двомечу (два пута поражен од Ајакса, два пута од Гронингена). Како бисмо истини учинили право, морамо ипак рећи да је Атлетико пре овог дуела био у групи само три шпанска тима која су икада победили у званичном мечу у Ајндховену (2008). Друга два су Барселона (1996) и Севиља (2006).

Филип Коку је одабрао релативно очекиван састав за први меч свог тима у нокаут фази Лиге шампиона после заиста подоста времена.

Ужасно важни Андрес Гуардадо се вратио терену после једномесечне паузе, али је капитен Лук де Јонг био суспендован. У питању је фудбалер који је добио више ваздушних дуела по утакмици (5,2) него иједан фудбалер који је одиграо више од три меча у Лиги шампиона ове сезоне и сасвим је очигледно било да ће његов изостанак утицати на приступ ПСВ-а. Дуел њега и Дијега Година, играча са можда најбољом скок игром на континенту, играча од кога су само три фудбалера више пута ове сезоне у Лиги шампиона освојила лопту у дефанзивној трећини терена (26), био би заиста сјајан призор.

Коку је одлучио да на место играча истуренијег од осталих, у 4-3-3/4-1-4-1 систему, углави младог Уругвајца Гастона Переира, некадашњег члана великог и по раду са младима надалеко познатог Насионала из Монтевидеа. Можда се сећате овог фудбалера са Светског првенства за младе на Новом Зеланду? Он је био стрелац гола којим је Уругвај нанео пораз Србији на отварању турнира.

Атлетико Мадрид је са Дијегом Симеонеом постао - и то врло суверено, да не оставимо простора дилеми - најбољи дефанзивни тим планете, способан да игра велики број система. У Холандији је Атлетико играо у карактеристично уској 4-4-2 формацији, која у многим интервалима подсећа на легендарни бразилски „магични четвороугао" (4-2-2-2).
Наравно, оба тима су променила свој облик у другом полувремену, као реакцију на искључење.

Судар тврђава

Фудбалска екипа, током једне утакмице, увек и неизоставно је у једном од ова четири стања - офанзивна организација, дефанзивна транзиција, дефанзивна организација и офанзивна транзиција. Управо се тим редом и смењују. Атлетико Мадрид је тим са најбољом (вероватно и далеко најбољом) дефанзивном организацијом на свету, због чега и јесу изузетно занимљиви за посматрање. Способни су да играју одбрану на невероватно шаролик број начина, често мењајући приступе и неколико пута током једног меча. У Холандији су почели са високим пресингом (са ниским нападачким пресингом, да будемо критично прецизни), који је био врло специфичан.

Високи и ниски нападачки пресинзи најчешће имају функцију да приморају противника на одређену акцију. Акција се у фудбалу састоји од две ствари - одлуке и егзекуције те одлуке. У овом случају циљ је да се играч у првој фази поседа (конструкција напада) лиши решења и опција (чиме му се смањује број понуђених одлука), као и времена и простора са лоптом (чиме се умањује шанса за успешност егзекуције). Играч под притиском је онда приморан да избије лопту. Овај пресинг је често наглашено оријентисан на противничке играче, који су покривени у додатним слојевима пресинга у непосредном делу терена.

То изгледа овако...

Овако...

Или овако...

Атлетико је углавном био другачије оријентисан. Покриване су одређене опције - или директно или сенкама (када се играч чува са стране лопте, уместо са стране гола) - али би један фудбалер увек био небрањен. Пресинг на прави начин припремљених екипа не почиње без пресинг окидача, а то је у овом случају била ситуација у којој је играч који прима пас изолован и окренут леђима голу Атлетика. Током пресинга Атлетико често мами пас по трећој лијини (термин из „рондoа", односно „шеве" у Шпанији, који означава додавање између два противника).

Намера је била, уместо да се лопта избије, да се она освоји близу гола противника. Рециклирање поседа у тим околностима има посебну погодност у чињеници да структура противника у тим ситуацијама никако не би била оптимална да се заустави предстојећи напад Атлетика.

Фудбал је дијалектика. Повучени потез увек вуче и реакцију. ПСВ је интелигентан тим који је дознао интенцију Мадриђана и није дозволио да изнова и изнова буде насамарен. Домаћин је стога слао вертикална, дугачка додавања чак и када је имао непосредније решење. Све како би предупредио сваку непријатност...

Поврх тога, Холанђанима није требало превише времена да се стабилизују и почну да пробијају пресинг Атлетика. Тим из Шпаније је у првој линији пресинга имао Гризмана и Вијета, којима је притискао штопере, односно једног централног бека и бека. Због тога се одлични Гвардадо спуштао ниже, формирајући чувену платформу за прогресију лопте из задње линије која се зове Salida Lavolpiana, по аргентинском тренеру Рикарду Ла Волпеу који је дуго део фудбала у Мексику. Нумеричка предност (три наспрам два) омогућавала је ПСВ-у мирноћу у преносу лопте.

Проблеми су настајали касније, када је из друге фазе поседа требало прећи у трећу (креирање шансе) и, наравно, четврту фазу поседа (завршницу). Колективна структура ПСВ није била добра. Превише играча на једној линији били су чест призор. То онемогћава стварање троуглова и ромбова, који су основа берићетног поседа. Ван Гинкел, који је пети играч који је у Лиги шампиона играо и за ПСВ и Челси (један од њих је и Матеја Кежман), и његов парњак Дејви Пропер нису испратили ниво Гуардада и нису допринели на прави начин кретању лопте и освајању простора.

Наравно, није као да је простора било превише. Атлетико је у средњем блоку (средњој зони) и ниском блоку (ниској зони) играо веома позиционо оријентисану одбрану. Реч је о варијетету зонске одбране (ако вас неко пита, има их четири) током којег играчи своја кретања највише базирају на саиграчима. Због дисциплине у примени овог модела тим Дијега Симеонеа је имао изразиту компактност (хоризонталну више него вертикалну, јер је пар пута ПСВ ипак нашао простор између линија).

Затворени блок Атлетика, који се гегао као један велики организам, деловао је пасивно, јер је у питању одбрана која не тражи приступ лопти и прилику за пресинг, већ их чека. Међутим, Атлетико не би био то што јесте да његови играчи нису увек савршено спремни да се разлете са својих линија и припреме за нови талас пресинга. Заправо, баш то би радили сваки пут када би ПСВ, из немогућности да из друге фазе преће у трећу, лопту вратио позади и притом је не би подржао са довољним бројем решења. Атлетико је толико добар тим јер је способан да препозна те ситне, нехајне шлагворте које му шаље противник и да их онда шчепа свом силином своје воље.

ПСВ није играо високу зону, већ искључиво средњу и, када би био принуђен наравно, ниску. Њихова одбрана је, међутим, била другачија од Атлетикове. У питању је други најчешће коришћени вид зонске одбране, оријентисан превасходно на противника. То значи да су се домаћи фудбалери равнали према најближем играчу Атлетика (сам Атлетико чешће примењује овај сој зонске одбране). Овим је компромитована компактност, посебно хоризонтална, али је зато приступ лопти и ривалу (фундаментални предуслов пресинга) био појачан, јер су дистанце биле мање.

Крила ПСВ-а, Локадија и Нарсинг, играли су ситуациону одбрану човек-човека, у смислу да су стриктно пратили Хуанфрана и Филипеа Луиса, бекове Атлетика, када год би ови излазили високо. То је, јасно, врло уобичајена тактика и један од оно мало преосталих шире распрострањених начина играња одбране човек-човека у модерном фудбалу. Због овога је и ПСВ, док је био негде између средње и ниске зоне, стајао у 4-3-2-1 дефанзивној формацији.

Приликом прве одлуке, односно момента губитка лопте, када тимови пред собом имају избор - пресинг или повлачење и формирање дефанзивне структуре, ПСВ је увек бирао ово друго. Желели су увек да имају неопходан број играча иза лопте и нису желели то да компромитују изласком у контрапресинг. Ваља нагласити, међутим, да су, када год би се дрзнули да крену у пресинг по изгубљеној лопти, то радили сјајно.

Ово је пример одличног пресинга који користи аут-линију као додатног дефанзивца.

Када би ПСВ стајао у ниској зони, а све због оријентације својих крила, формирао би 6-1-2-1 облик. Квалитативна супериорност на боку Атлетика била је овим елиминисана, што је и један од основних циљева, али фудбал је холистички спорт. Дешавања на једном крају терена вуку последице на другом крају.

Атлетико Мадрид, који стандардно игра са бочним везним фудбалерима у полупросторима уместо на крилима, имао је нумеричку предност у маневру и као наставак тога стабилност поседа. Тим пре пошто млади Переиро, који је номинално требало да буде лажна деветка и надомешћује број играча у овом делу терена својим силаском, то није чинио довољно често.

Уска нападачка позициона структура Атлетико Мадрида је омиљени modus operandi Дијега Симеонеа. Овде имамо пример ситуације током које је шест играча Атлетика у једном вертикалном делу терена (центру, наравно). Овде, такође, поново врло јасно видимо оријентацију одбране ПСВ на човека, у којој по агресивности предњачи Гуардадо.

Међутим, напослетку свега, ПСВ се испрсио пред изазовом, чувао сјајно критичну „зону 14" (регион испред казненог простора), у којој је имао 100 одсто успешности добијених дуела, и уопште овај меч учинио изузетно занимљивим мегданом две импресивне одбране. Једине прилике које је Атлетико имао у овом периоду утакмице дошле су после грешака у постављању Морена, Бруме и Џетра Виљемса, иначе јако квалитетног левог бека. Уопште, недостатак правог механизма кретања у последњој линији, оличеног у несигурности приликом постављања корекција, једини је недостатак који се може пребацити ПСВ-у у овом мечу.

Два тима нису ништа мењала између два полувремена, осим у самом интензитету примене договорених принципа игре. Све је било жешће, жустрије и живље. Атлетико Мадрид је просто уживао у томе.

Онда је Гастон Переиро добио црвени картон после једне несмотрености у скоку са Дијегом Годином. Једна традиција је овим продужена, друга је прекинута. Само су три тима - Јувентус, Бајерн и Интер - добили више црвених картона од ПСВ-а у Лиги шампиона. На другој страни, Атлетико је окончао низ од 50 утакмица без искључења за ривала у елитном клупском такмичењу (био је то седми најдужи низ у историји такмичења).
Симеоне је одмах реаговао и одлучио да у петнаестак минута (искључење се догодило у 68. минуту, измена извршена у 74.) игра са другачијим обликом.

Анхел Кореа, Аргентинац и један од најбољих фудбалера свог годишта на свету, заменио је Саула Нигеза. Коке је сишао поред Габија, Оливер Торес стао иза Тореса (ушао раније уместо Вијета), док је Гризман, коме је ово била шеста утакмица без постигнутог гола, отишао на бок.

Атлетико је гол појурио у 4-2-3-1 систему, који заиста нисмо видели често од њих ове сезоне. Ово је и показатељ оне велике, а занемаране фудбалске истине, да не постоје офанзивне и дефанзивне формације, већ само офанзивне и дефанзивне примене формација.

ПСВ се определио за уобичајено у оваквим ситуацијама - 4-4-1, контрола центра и оба полупростора и гурање ривала на бок, као и искључиво ниски средњи и дефанзивни пресинзи.

И успели су да издрже. Ово је био први пут да ПСВ није примио гол против шпанске екипе још од априла 1988. године и дуела са Реал Мадридом (0:0). Тим Филипа Кокуа је непоражен на последњих десет утакмица у свим такмичењима, рачунајући мечеве када је имао мање од половине времена лопту у поседу (43 одсто против Атлетика). То показује тактички смисао, интелигенцију, вољу и заслужује да буде похваљено.

Шта тек онда рећи за Симеоневу тврђаву у штуцнама? На 24 од последњих 38 мечева у свим такмичењима (68 одсто) Атлетико Мадрид није примио гол.

Био је ово меч који је био тврд, али не и груб. Само је 15 фаулова досуђено, равномерно распоређених (ПСВ их је начинио осам). ПСВ је добио 26 ваздушних дуела, Атлетико 21. Што се тиче осталих дуела, ПСВ је узео 63, Атлетико 59. Атлетико Мадрид је имао укупни посед у завршној трећини терена у трајању од 10 минута и 23 секунде, док је време ПСВ-а било 3 минута и 13 секунди. Међутим, ПСВ је седам пута имао посед дужи од 45 секунди, а Атлетико Мадрид три пута. Савршено су поравнати, дакле, али не зато што су оба тима одиграла лоше, већ баш супротно, јер су оба тима одиграла добро.

Самих голова није било, али зато јесте подоста шутева из „опасне зоне". То је регион у центру казненог простора, широк колико и петерац, из кога се у фудбалу постиже убедљиво највише голова. Ударци из овог простора постају голови са неколико пута већом вероватноћом него било где другде на терену. ПСВ је имао три шута из овог рејона, Атлетико дупло више.

Била је то предивна утакмица. Не дозволите да вас убеђују у супротно...