Партизан преокренуо, а онда "просуо" победу

Истински је чудно гледати Партизан ове сезоне. И то не само због оног већ толико спомињаног парадокса - у Европи сјајно, у Србији ни близу подједнако - већ и због начина на који црно-бели губе бодове по домаћим теренима.

Сваки, или готово сваки пут када ривал екипе из Хумске у одређеном мечу стигне до нападачке трећине терена, он постигне гол. Исто важи и за прекиде. Сећамо се меча са Радом, још раније дуела са Војводином. Сада овој листи можемо да придодамо и дуел у Лучанима.

Упозоравао је пре меча Љубинко Друловић на важност дефанзивне транзиције у дуелу са екипом Младости, али је управо тако, дакле из контранапада, домаћи тим постигао погодак. Милош Леповић, некада фудбалер Војводине, био је стрелац за тим тренера Ненада Миловановића. Јако лоше, немогуће је не споменути то, је била постављена читава последња четворка Партизана.

Партизан је после тога, нарочито у прве две трећине првог полувремена, имао неколико изванредних прилика, али није успео да постигне гол.

Зато то јесте успео да постигне на самом почетку наставка. Прво је Валери Божинов погодио стативу, да би након серије одбитака лопта дошла до Стефана Бабовића, који је на врло интелигентан начин шаље у мрежу домаћег тима.

Партизан је после тога изашао још више, контролисао је посед и наставио са продукцијом прилика (и прилика, и прилика...). Једну такву коначно је искористио Петар Грбић и, чинило се, решио утакмицу.

Али то не функционише тако са Партизаном ове сезоне. Гаврић је извео слободан ударац за Младост у 89. минуту, након једног врло беспотребног прекршаја у зони у којој се прекршаји по правилу избегавају, а лопта је по земљи завршила у углу који је морао да чува Живко Живковић.

Онда је Партизан, ваљда да губитак бодова учини још болнијим, промашио још једну идеалну прилику, ову у надокнади времена. Шапоњић је изашао сам испред Крзнарића, али је његова реакција била недовољно добра. 

У другом мечу дана Вождовац и Војводина су одиграли меч без голова.