Нови пораз (поново) бледе Србије

Селектор једне фудбалске репрезентације не може превише тога да уради. Нема довољан број тренинга са својим изабраницима, тек неколико пред утакмицу пар пута годишње. Не проводи довољно времена са њима, нити оно једни са другима, како би се наметнули жељени постулати игре. Немогуће је успоставити некакав идентитет, а без њега је веома тешко играти фудбал.

Потребне су године, без претеривања, да се тако нешто постигне. Радован Ћурчић је имао тек неколико месеци. Дакле, то је у старту отпало.

Оно што је овај Ивањичанин могао да учини пред утакмицу са Португалијом јесте да покуша да "намести главе" фудбалерима, односно да креира такав микроамбијент у свлачионици, и у њеној непосредној близини, који ће дозволити играчима да буду опуштени и самоуверени у утакмици, али и посвећени и одговорни. Ово је тешко када је резултатски притисак изражен. А још је посебно тешко када играте за Србију, земљу у којој су очекивања увек грандиозна. Као да смо у свему осталом први у свету, а само у фудбалу, ето, заостајемо.

Са стриктно фудбалске стране, с обзиром на то да је много лакше у једном тиму поправити и елиминисати дефанзивне него офанзивне недостатке, могао је да поради и на томе. Или да, уопштено говорећи, врати дефанзивну компактност и чврстину међу "орлове", јер је баш она трагично фалила у мечу са Данском. Дефанзивни аспект игре је нешто што се може модификовати у неком релативном временском шкрипцу, какав увек постоји у репрезентативном фудбалу.

И оно последње што може један селектор да уради, у ограниченом распореду који му је дат, јесте да поправи и провежба прекиде, офанзивне и дефанзивне. Ћурчић у свему овоме није успео.

Србија је деловала као тим који је састављен од 11 фудбалера, али међу којима нема двојице који верују у позитиван резултат у Лисабону. Србија је такође први гол примила управо из прекида.

Помоћна игра на корнеру померила је српску зону у казненом простору, због чега је Карваљо остао довољно усамљен да са релативном лакоћом главом угура лопту испод руке Стојковића и у мрежу Србије. Играо се десети минут, и ово је била прва озбиљна акција/прилика на утакмици.

Карваљо је убрзо морао да напусти терен због повреде, а заменио га је искусни Жозе Фонте. Управо је њему, иначе саиграчу из Саутемптона, Душан Тадић протурио кроз ноге пре него што ће шутирати поред леве стативе португалског гола.

То је било у периоду у коме је Србија покушала да нападне. Када би успела да се пробије до завршне трећине терена, то је обавезно радила преко леве стране, на којој су били Тадић и Коларов. Марковић, који вечерас није одиграо ни близу своје горње границе могућности, био је безопасан, често исувише позициониран у средини игралишта.

Португалија је стајала у 4-3-3 формацији (осим у последњих неколико минута, када је ушао Вилијам Карваљо и када је систем био 4-2-3-1), али ниједан од играча у тој најистуренијој линији није био нападач. Ово је учинило да састав Фернанда Сантоса, удобно смештеног негде на трибинама Ла Лужа, не буде ригидан у нападачким акцијама. Дани се повлачио унутра како би примио лопту, што је остављало простор иза њега који су нападали Роналдо, Нани, па и често Коентрао, који је играо у маневру, уместо у последњој линији. Наравно, Роналдо, иначе, има врло мало позиционих захтева када игра за Португалију, тако да смо током утакмице могли да га видимо на свим могућим деловима терена. Тражио је лопту, није је задржавао и стално се нудио у игри. Одавао је утисак мотивисане сталожености, прикладне за званично најбољег фудбалера света.

У 29. минуту је са фине удаљености одапео један од оних својих удараца због којих голмани и закони физике моле за милост, али је Стојковић успео да укроти лопту која би, у супротном, завршила под његовом пречком. Опет је Роналдо, два минута касније, разгрнуо Басту и Ивановића, ушао је до пред сам петерац, али је његов повратни пас пресечен.

Србија је била неубедљива. Радосав Петровић је упао у тим уместо Гудеља како би се избалансирао српски везни ред и како би лопта брже текла од наших централних бекова и бекова до предње линије. То је била замисао, али једна која се није обистинила на терену. Александар Митровић лопти скоро да није ни пришао.

На другој страни, превише је простора остављено Португалцима, који су то користили за ударце са дистанце. Љајић, исто тако, није успео много тога вечерас, ако не рачунамо то што је добио жути картон због инфантилног кошкања са Коентраом.

Ипак, први значајнији напад наставка утакмице догодио се док су фудбалери у белим дресовима имали лопту у ногама. Конфузију у линијама Португалије, проузроковану лежањем Мутиња на терену, искористили су Коларов и Тадић, који су изиграли насуканог Босингву. Тадић је онда са бока убацио лопту у казнени простор противника, а она је тамо слетела на главу Митровића. После тога, међутим, она је завршила изнад пречке.

Ритам меча, осим у одређеним интервалима – ретким – био је врло низак. Јасно је коме је то одговарало, а самим тим је јасно и ко је био довољно доминантан да га наметне.

А онда, шок! Србија је изборила корнер, тачније, то је урадио Александар Коларов. Након убачаја, лопта је стигла до заборављеног Матића који прелепим волеј ударцем постиже толико жељени и толико потребни гол за Србију. Моментум је коначно био на нашој страни. Али, авај...

Португалија је у 63. минуту истрчала једну полуконтру, која заиста није морала да буде превише опасна, све док Мутињо није одиграо пас за Коентраа. Лопта је прошла неколико наших дефанзиваца и савршено се сместила на стопалу фудбалера мадридског Реала. Домаћин је поново имао предност, и овога пута она је била коначна.

Одговор Ћурчића било је вађење из игре Лазара Марковића, односно убацивање Филипа Ђуричића. Ово је значило, посебно са дефанзивним обавезама спутаним и уморним Бастом, да су „орлови" остали потпуно без офанзивне ширине. То је штета, посебно јер је Кварежма заменио повређеног Коентраа, а он никако није играч веран дефанзивним задацима. Можда је због тога српски селектор Тадића заменио Тошићем, који је отишао на ту десну страну (Србија је играла 4-2-3-1), али је пробој свакако изостао.

Србија је запретила петнаестак минута пре краја, када је са ивице казненог простора Петровић шутирао директно у руке Руија Патрисија.

Последњи потез Радована Ћурчића био је онај који је било лако предвидети – Петар Шкулетић. Он је заменио Адема Љајића, што јасно указује да је Србија у последњих седам или осам минута играла са два нападача, у конвенционалној 4-4-2 формацији.

Али, ефекта није било. Ритам је само наставио да пада, а са њим и наде фудбалера Србије. Европско првенство, разводњено до максимума, оно на које ће ићи пола Европе (буквално пола Европе), веома је далеко.

У следећем колу, 13. јуна, Србија ће играти у Копенхагену против Данске, а Португалија у Јеревану против Јерменије.

Табела:

1. Португалија 4 3 0 1 4:2 9

2. Данска 4 2 1 1 6:4 7

3. Албанија 4 2 1 1 4:5 7

4. Србија 4 1 1 2 6:6 1

5. Јерменија 4 0 1 3 3:6 1