Жиголо који је постао божанство

Покушајте да замислите следећу ситуацију. Скитајући градом и луњајући мислима, наишли сте на Тардис Доктора Хуа или дилоријен доктора Емета Брауна. Другим речима, мање подбулим од популарне културе, наишли сте на времеплов. Нико заиста не може тек тако да прође поред времеплова, па тако ни ви. Одлучили сте да га испробате.

Од свих врлети и вилајета просторно-временског континуума, ви сте, са намером или без ње, отишли баш у Енглеску, и то у 1864. годину. Привлачи вас звук гомиле која се окупила око нечега што би можда било претерано назвати пољаном, али би свакако било претенциозно назвати тереном. А тамо, игра. Необична игра, никада је раније нисте видели.

Две стативе пободене на обе стране, али без пречке. Нема судија, а све спорове и раздоре међу собом расправљају капитени два тима. Додавање лопте унапред је недозвољено. Играчи не могу да носе лопту у рукама, нити да је бацају, али ако је ухвате пре него што она одскочи од тла, изборили су слободан ударац за свој тим. Тимови мењају стране после сваког гола. Када лопта пређе означене границе поља за игру, не припада аутоматски противнику екипе која је последња остварила контакт са њом. Припада ономе ко први дође до ње.

Нема корнера, пенала, голмана, шеснаестерца. Да не говоримо о изменама, жутим и црвеним картонима, па и костобранима. Играчи носе дуге ногавице, а разазнају се, не према бројевима на дресу, већ према различитим бојама и дезенима капа.

Збуњени, тражите објашњење. Гледалац поред вас, денди истрениране малодушности, информише вас да гледате фудбал. И заиста, ово јесте фудбал. И то не нека његова дивља или стимпанк верзија. Ово је фудбал какав се играо након што је коначно стандардизован и формализован јесени 1863. године.

Тада је, након серије састанака у једном пабу у централном Лондону, скупина фудбалских агитатора, која је себе називала Фудбалском асоцијацијом, издала фудбалска правила и тиме отпочела еру у којој је овај спортски ентитет најчешће практикована културна светковина на свету. Јер, ниједна религија нема домашај који има фудбал. Обреди рађања, смрти и венчања су свуда присутни, али у безграничним формама. Фудбал се свугде игра по истим правилима.

Lingua Franca? Заборавите латински, енглески или вокабуларе науке. У епохи глобалне повезаности без преседена најчешћи и најдоступнији метод општења јесте фудбал. На крају, Фифа има више чланова него што их имају Уједињене Нације.

Фудбал је толико важан да га се прибојавао и да је покушао да га укине нервозни отомански султанат, баш као и неуротични демагози кинеске Културне револуције и иранске револуционарне теократе. А опет, фудбал је толико моћан да их је све надживео, или барем приморао да попусте.

Међутим, Ебенизер Морли (први секретар ФА и његов други председник) и остали крмароши ове експедиције нису оснивачи или изумитељи фудбала. Фудбал, без обзира на своје географско порекло, без обзира на путање својих миграција, без обзира на своје хијерархије, није власништво ниједног човека, земље, нације или континента.

Оно што ови пионири јесу урадили јесте артикулисање и калупљење једне до тада никад довољно материјализоване тежње. Јер, када га оголите, огулите и расклопите, фудбал је управо то. Тежња. Он је однос између два тела, живог и неживог, и неутољива жеља да се он одржи. И та универзална тежња је његовa база.

Пре него што смо одабрали клупске боје, пре подизања и пуњења величанствених стадиона, пре успореног снимка, пре злата и сребра, пре клупских грбова који се такмиче и побеђују корпоративне логое, она је била ту. Пре трагедија и комедија, пре епова и пантомима, пре невероватних повратака и тврдоглавих ћорсокака, пре легија падајућих звезда и звезда у успону, пре клишеа и инспирација, она је била ту. Пре него што је фудбал постао упетљан у све могуће социјалне идентитете и социјалне поделе које их нужно прате, пре католика и претестанта у Глазгову и Белфасту, пре избеглица и локалаца у Атини, пре сиромашних и богатих у Рију, пре елита и маса у Риму и Каиру, пре аутентичног духа града и скоројевића и готована у Манчестеру, Торину, Минхену, пре нас и њих у свим деловима трећег камена од Сунца, постојала је та тежња. Ирационална као најјачи нагон, несвесна као измицање руке након контакта са врелом плотном.

Први од стране човека направљен сферични објекат, према доступним археолошким подацима, потиче из Египта и настао је пре отприлике 4.000 година. Међутим, сасвим је извесно да је човек бацао и, за нас важније у овом тренутку, шутирао каменчиће, воће, можда чак и лобање и све друге овалне и обле предмете које је велики и страшни свет стављао пред њега, много раније. Како и не би. То је чин коме се не може одолети. Питајте било кога ко је пробао.

Спазити предмет, замислити његову будућу трајекторију, прилагодити тело и корак и коначно замахнути. Још боље тек наилази, јер ту је сочни моменат контакта и увек изванредни осећај трансфера енергије са ноге на мртви предмет. И онда сензација. Он лети ваздухом, џилита се по земљи, погађа мету или је маши, није ни важно.

Данашњи фудбал, комерцијализован, структуриран и ригидно утегнут правилима и нормама, покреће исти порив као и неолитског шутера. Али он није био фудбалер и ово што је он радио није фудбал. То је ескперимент и задовољство. Нема циљ и очигледну сврху. Није такмичење и нема стратегију.

Када би то био фудбал, онда би и бебећи плач био арија. Фудбал је спорт модерног друштва, и разлика између њега и праисторијског порива за игром је клисура начичкана свим оним трансформацијама организације људског живота које су се десиле и које се дешавају.

Појава седелачких друштава, са устројеном инфраструктуром, створила су оквир који је дозволио спонтаној игри да се развије у спорт организован према општим директивама. Кина је једна од првих која је дошла до овога и њена технолошка зрелост дозволила јој је да прва развије многе и данас релевантне ствари, па тако и прву забележену игру са лоптом.

Цуђу је игра са ушивеном кожном лоптом, испуњеном перјем или крзном, која је формализована за време Хан династије (206 п. н. е. – 221 н. е.). Под династијама Танг (618 – 907) и Сонг (960 – 1279) игра је променила своју форму, па су се развила два сепаратна модела – један који је био разонода племства, а други који је био ритуал пука.

Ова племенитија игра са лоптом, као и остале кинеске иновације, распрострела се стазама територијалних експанзија и дуж мрежа далеких трговачких рута. Тако је стигла до Јапана, где је додатно нагиздана и где је добила име кемари. Позната и као „стајање међу дрвећем", ово је била игра без контакта, у којој су најважнији били вештина контроле шупље лопте од јелење коже и поштовање углађених конвенција понашања. Цареви Гоширакава и Готоба, као што је то раније био и њихов кинески колега Ву Ди, били су познати ентузијасти и учесници.

Међутим, ове игре нису претече фудбала. Цуђу је нестао са уздизањем Минг династије (1368 – 1644), а кемари је после Меиђи ресторације (1868) сведен на минорну забаву, да би се потпуно изгубио до краја Другог светског рата.

Ово нису биле једине игре прадавног света у којима је лопта покретана и манипулисана ногом, а не руком или неким другим делом тела. Абориџини у Аустралији, у ономе што је данас држава Викторија, играли су Marn Gook, врло вероватно и пре Кинеза, а свакако много после њих. Своју аутохтону игру су имали и становници Полинезије и Микронезије. Северноамерички индијанци су играли свој Pasukkquakkohowog.

Такмичарско лоптање је присутно у скоро свим културама старог света, али нигде није било важно као у Мезоамерици. У данашњем Мексику, Гватемали, Белизеу и Хондурасу, игра са лоптом је била једина игра. Током 3.000 година, од уздизања Олмека до пада Астека, свако насеље, од раскошних Теотивакана, Теночтитлана и Чичен Ице до разбацаних села Мексичког залива и све до Хиспаниоле и данашњег Порторика, ју је играло. Чак и поражени у рату, пре него што ће бити жртвовани – одсецањем главе или вађењем срца – од света су се опраштали играјући игру са лоптом.

Више од 1.500 терена за игру је пронађено и ископано, а још толико пута керамичких фигурица, статуа, резбарија и глифова који су приказивали играче, игру и њене ритуале. Али митолошка сведочанства су још упечатљивија.

У античком Медитерану, небеска тела су били богови, хероји или фантастична бића. Киче Маје су настанак Сунца и Месеца, као и дуалитета који су са њима повезивали и према коме су усаглашавали своје активности и моралне вредности – добро и зло, дан и ноћ, светло и тама, живот и смрт – заснивали на причи о два брата који су били посебно добри у игри са лоптом.

Због чега је овим народима лопта, коју су контролисали раменима, цеваницама и куковима била толико важна? Како је она постала симболично и физичко језгро читаве културе? Како је она постала средство за борбу против њихових химера и хидри, против њихових левијатана?

Па, због гуме. У то време, Мезоамерика је једина имала лопте које одскачу, јер је једино она имала гуму. Разиграна природа ових народа била је толико интензивно стимулисана, а њихов дух толико безрезервно ослобођен њеним орбитама, да је лопта постала света. Постала је портал у неки свет магичнији од њиховог.

Али, чак ни ово није било раздануће фудбала. Шпанци су дошли и на почетку су можда и били пријатно забезекнути. Свакако довољно да Фернандо Кортес поведе играче и опрему назад у домовину, где су ови наступали на двору краља Кастиље. Одлучили су Шпанци, ипак на крају, да им се игра не допада. Њен урођени ритам је био дијаболичан, њена задовољства паганска. Покушали су да је заташкају, али нису морали превише да се труде. Пушке, челик и бацили су урадили посао уместо њих. Популацију која је преживела су поробили и покрстили, и тако уништили друштва и веровања која су одржавала игру.

Европска цивилизација, чији су Шпанци подскуп, а која је на крају претекла и загосподарила друштвима Азије, Америка и Африке, је мешавина. Она је легура остатака Римског царства и хеленистичке културе коју је оно освојило и присвојило, нове монотеистичке религије Хришћанства, која је потчинила Рим изнутра, као и насилних номада из евроазијских степа, који су дојахали у петом веку и разорили Рим споља. Ниједан од ових елемената европског културног лонца није превише себе заокупљао играма са лоптом.

Лопта се само на једном месту помиње у Хомеровој Одисеји. Никада ниједан венац није додељен у Олимпији за пикање лопте, нити на било ком другом грчком светом спортском окупљању.

Римљани су играли харпастум, игру која је вероватно највише личила на рагби, али је он био популаран махом само међу војницима, можда и као део формалног тренинга. Али као спорт за гледање, или као спорт од неког друштвеног значаја, био је ништаван.

У Колосеуму, спортском објекту чија је естетска и практична вредност остала непревазиђена све до 20. века, заједно су уживали припадници циничне римске владајуће класе и лумпенпролетеријата. Али су заједно уживали у крви и макабри.

О Визиготима, Вандалима и осталим варварским „има" знамо мало. Ако су се и играли, та пракса је изгубљена чим су њихови краљеви упили хришћанске обичаје.

У фрагментисаној средњовековној Европи, феудални властелини су били много више ратнички усмерени него племство Мезоамерике или Далеког истока. Европска аристократија и њен социјални статус, политичка моћ и економско благостање зависили су од координисане и учестале употребе насиља. Најмоћнија ратна технологија тог доба био је тешко оклопљени коњаник. Витез није могао да буде призван или регрутован из редова сељака или стајаће војске, већ је морао да дође директно из племства. Поред мачева, штитова, буздована, бојних секира и копаља, ко је још имао времена да размишља о ефемерној направи каква је лопта.

А опет, и поред оскудице игара са лоптом у средњовековној Европи, или чак свести да би оне могле да се развију, или да би биле корисне, фудбал какав данас знамо и волимо потиче баш одавде и баш из овог периода.

За разлику од кошарке или одбојке, који су спортови у потпуности измишљени изнова и без икакве историјске позадине, фудбал у севернозападним крајевима Европе има својту која му је обезбедила основу из које је он касније изџигљао. Има је јер су келтски народи избегли власт Рима чак и када је овај био на врхунцу, али и јер су примили хришћанство без одрицања од својих церемонија. Себи су прибавили степен аутономије и одвојености који им је дозволио да играју Knappen, Hurling или La Soule.

Он је био рудиментарнији од игара Кине, Мексика или Јапана. Играо се на огромном простору, са небројано учесника подељених у два тима који су се трудили да лопту допреме до одређеног места са врло мало рестрикција или правила. Често су у игри учествовала два супротстављена села или парохијe, a лопта је преношена на отвореним пољима између њих.

Англи, Саксонци и Нормани су можда имали неке своје игре, али је вероватније да су их научили током својих честих сукоба са келтским суседима. И фудбал је тако постао довољно чест, и довољно озлоглашен због насиља, повреда и смрти које је изазивао, да су издавани едикти у име Едварда Другог, Хенрија Петог, Едварда Четвртог, Хенрија Седмог и Хенрија Осмог који су покушали да га забране, контролишу или ограниче.

Али фудбал, или оно што ће у једном моменту то постати, је издржао. Међутим, на обрту 18. и 19. века, чинило се да се нашао у безизлазној кризи. Љубав оних из виших друштвених сектора према коцкању и клађењу подупирала је спортове који су тој сврси били подобнији – бокс, крикет, трке коња или веслање. Они су фудбал маргинализовали са врха. Са доње стране друштвеног уређења притискала га је истрајна кампања против традиционалних спортова и разонода. Јавни неред је био један од изговора неодобравања, лична опасност и опасност по имовину други. Овај покрет је чак посезао за чађавом аргументацијом пуританског наслеђа, које је игру генерално изједначавало са непоштовањем Бога и његових инструкција.

Фудбал је, ипак, преживео. Сачуван је и однегован у институцијама које су можда деловале као последње место на које би он могао да утекне. Као што је Оријент једном давно спасао Аристотела, тако су и фудбал спасили они који са њим иницијално нису имали превише везе. Фудбал су избавили ученици и учитељи јавних школа.

Иако би неко могао да се превари на основу имена, јавне школе тог периода биле су елитне установе које су едуковале синове елитних породица. Са природном диспозицијом према надобудношћу, посебно у присуству социјално инфериорних, што су њихови учитељи свакако били, ове дечаке није било лако контролисати, још мање усмеравати. Тимски спортови су помагали у томе и зато су, до средине 19. века, постали јако важан део курикулума.

Они су омогућавали особљу да саструже вишак енергије коју неизбежно ствара велики број пубертетлија у ограниченом простору. Прећутно, сматрало се да је заједничко јурцање за лоптом савршен профилактик за зла хомосексуалности и мастурбације. А наравно, фудбал, као активност која намеће сарадњу и изискује жељу за надметањем и тријумфом, био је и инструмент селекције, јер је показивао благовремено ко је од ових младића способан да заузме своје место у ешалонима империјалне владавине.

Проблем је настао када би ови дечаци напуштали школу. Углавном су одлазили на Оксфорд или Кембриџ и са собом су носили љубав према фудбалу, али и различита правила према којима су га играли. Први покушај уједињена фудбалских правила догодио се 1848. године баш на Кембриџу. Ова правила, састављена под именом Cambridge Rules, нису била коначно решење, мада јесу послужила делом као инспирација за правила која је касније усвојила Фудбалска асоцијација.

Како год, фудбал је преживео и није могао дуго да остане езотерична забава привилегованих клинаца. Почео је да се спушта из упоришта високог друштва у насеља радничке и средње класе. Највише су му се обрадовали у Јужном Јоркширу, где је 1857. године основан први фудбалски клуб на свету, Шефилд. Исте године, на Боксинг деј, одирана је прва клупска утакмица, у којој је Шефилд савладао Халам са 2:0.

Број клубова само је растао. Они из мање ексклузивних друштвених стратума скапавали су за излазом. Фудбал им је обезбеђивао бег од мизерије, несигурности и рмбачења. Фудбал им је био привлачан и због тога што је био мање груб и мање опасан од других спортова у понуди. Радник није могао да допусти себи повреду због које би одсуствовао са посла и тако лишио себе и оне које издржава хране на столу.

Демографска промена унутар фудбала, односно његово бујање међу живљем нижег друштвеног разреда, заједно са спремношћу великог броја људи да плаћа задовољсто гледања мечева, водила је недвосмислено ка професионализацији.

Који клуб је први платио којег играча, и колико, није најјасније. Фудбалска асоцијација се жестоко противила пракси плаћања фудбалера због негативних моралних и практичних консеквенци, али, суочена са процесом који суштински није могла да заустави, попустила је и 1885. године легализовала запошљавање фудбалера. Ово ипак није прошло без рестрикција, а све са очигледним циљем очувања какве-такве класне сегрегације. Први професионалац који је играо за Енглеску морао је да носи плави дрес, док су сви остали играли у белим.

У последњој четвртини 19. века, ефекти процеса индустријализације у Британији утицали су на фудбал на бројне директне и материјалне начине. Фудбал и индустријска револуција слагали су се као клавир и виолина. Савршено су ишли заједно.

Пре свега, реалне плате су почеле да расту. Наравно, није било говора о раскошном животу, али пораст прихода је фудбал учинио много доступнијим. Такође, било је више времена да се фудбал игра, организује или прати, након што је скраћено традиционално радно време.

Напредак технологије транспорта олакшао је путовања екипама, али је деловао и на повећање броја људи на трибинама. Око 17.000 навијача присуствовало је финалу ФА Купа 1888. године. Финале ФА Купа 1913. године одиграно је пред 120.081 гледаоцем.

Како би клубови били у стању да испрате налет оволиког света, морали су да се шире и да граде нове стадионе. Експанзију су морали да финансирају уласком у позамашне дугове, што је проузроковало њихову трансформацију у приватна предузећа.

На крају, индустријска револуција је повећала потребу за писменошћу међу радном снагом, што је олакшало раст фудбала стварањем огромног секундарног тржишта око њега за новине, часописе и рекламе. Они су били додатни финансијски ослонац фудбалу, а дали су му и културну дубину и већи културни легитимитет.

Један проблем је, међутим, преостао. Није постојала конзистентност у распореду током сезоне. Екипе су учествовале у разним Куп такмичењима, играле су пријатељске и егзибиционе мечеве, ишле су на турнеје, али то није било довољно. Још важније, није било исплативо.

Фискална невоља која је настајала због постојања стално запослене радне снаге (фудбалери), недовољно искоришћене, а скупе имовине (стадион) и непредвидиве потражње (хаотични распоред мечева) био је евидентан. Решење је било надметање са централизованим менаџментом који ће саставити избалансирану и редовну рутину утакмица. Године 1888. основана је Фудбалска лига. Четири године касније придодат је и други ранг такмичења, да би се 1898. године кренуло са обавезним системом испадања и промоције, на основу позиције на табели. Тиме је дефинисан шаблон такмичарског фудбала који је и данас присутан.

У међувремену, свакако, и сама игра је пролазила кроз постојане промене. Фудбал је ludus, али један у коме за лудисте никада није било места.

Уведена је трака између статива, а затим је њу заменила фиксна пречка. Конструкција гола комплетирана је 1891. године, додавањем мреже. Исте године се на терену појавио и први судија, а изведен је и први пенал (првобитно познат као „шут смрти"). Корнери се изводе од 1872. године. Додавање унапред је омогућено правилом о офсајду из 1866. године, које је наметало да три играча морају да буду између гола и нападача коме је упућена лопта. Проћи ће скоро 60 година пре него што ће тај број да буде смањен на два одбрамбена фудбалера, која имамо и данас.

Казнени простор се појавио 1902. године (мада је завршен тек 1937. године, додавањем линије која личи на латинично слово „Д"). Од 1912. године то је био једини простор у коме је голман, иновација из седамдесетих година 19. века, могао да игра руком. Пре тога је то могао да чини на читавој својој половини.

Фудбал је овде већ поприлично заличио на себе, а фудбалска пасија само је наставила да се шири.

Осионо простирање британске империје, формалне и неформалне, њена морнарица, њене дипломате, инжењери, трговци, банкари, учитељи, путници, авантуристи довели су фудбал до свакога ко има пар ногу.

Занимљиво, у англофоним крајевима и белим доминионима, у које је фудбал и прво извезен, иницијална реакција је била отпор и одбацивање. Фудбал је повезиван са претензијама на културни суверенитет домицилног живља, због чега су Ирци, Американци и Аустралијанци развили и форсирали сопствене верзије фудбала.

У Велсу, Новом Зеланду и међу становништвом Јужне Африке које је причало енглески, нису били спремни да се потпуно одрекну својих веза са јединим метрополисом и цивилизацијом старог света, па су направили компромис фокусирајући се на рагби.

Без обзира на то, фудбал се играо у највећем делу планете. Међутим, ово не значи да је већ тада постао оно што је данас, а то је једини прави глобални спорт. Играо се практично у свим комшилуцима, али ти комшилуци нису били претерано свесни једни других. Свакако нису превише марили или вредновали своје суседе.

То је морало да се промени. Ове енклаве су морале да се уједине у једно велико фудбалско братство. Био је потребан неко ко ће их повезати, неко ко ће изаћи из своје махале и постати велики и значајан у нечијем туђем кварту. Фудбалу је била потребна прва интерконтинентална и интернационална звезда.

Повратна карта за рај

Кажу да у Јужној Америци постоје две стварности. Једна коју су донели колонизатори (али у журби нису стигли да је са собом и однесу) и друга која је дуго времена била једино што су домаћи народи себи могли да приуште. Због тога је историја овог континента настала на шапату и гласинама, а обликована враџбинама.

Отуд је и могуће да животопис Хосеа Леандра Андрадеа каже да је у тренутку његовог рођења његов отац, одбегли роб из Бразила, имао 98 година. Реално и потпуно сулудо наставиће да се мешају током читавог његовог живота.

Тешко детињство се ваљда подразумева. Као мали спавао је на земљаном поду, а у школи је провео јако мало времена. Струја и текућа вода су му такође били ван домашаја. Био је врло вешт музичар и плесач, али ритмичност и осећајност покрета користио је на још један начин. Многи тврде, а оних који би доказали супротно нема, да је Андраде у младости радио као жиголо.

Али најбољи је био са лоптом. Фудбал се, када се измигољио из Британије, најбоље примио у централној Европи и у Јужној Америци, и то пре свега у Монтевидеу и Буенос Ајресу. Rioplatense школа фудбала је била напреднија, свакако она у коме је техничка обученост највише напредовала, од свих других у највећем делу предратног периода.

Међутим, мало ко је обраћао пажњу на Уругвај уочи Олимпијских игара у Паризу 1924. године. Уводној утакмици са Југославијом присуствовало је тек неколико стотина људи. Вреди истаћи да је на истом стадиону, дан раније, меч између Италије и Шпаније испратило преко 20.000 гледалаца. Они који су се ипак појавили, видели су нешто величанствено.

Уругвај је победио са 7:0. А онда је победио и све остале несрећнике које је турнир ставио пред њих. Али са овим уругвајским тимом, као уосталом и са свим сличним екипама, много импозантније од голова било је оно што им је претходило.

Габријел Ано, чувени француски новинар, рекао је касније да Уругвајци поред својих противника изгледају као „расни коњи поред рага". Италијанска „Газета дело Спорт" је писала о њиховом „стилском савршенству", док је шпански дописник признао да „није веровао да фудбал може да буде доведен на такав ниво виртуозности".

Најбољи у том најбољем тиму био је Андраде. Био је снажан и мишићав, али не на начин због кога би његова елеганција била компромитована. Био је доминантан на обе половине терена и са обе стране лопте.

Глас се прочуо и 45.000 људи је сведочило млаћењу Француза у четвртфиналу (5:1). Шест пута више навијача је гледало полуфинални меч у коме је играо Уругвај, него онај други. Финале против Швајцарске (3:0) одиграно је пред пуним гледалиштем. Када је дошао у Француску, Андраде је био нико. Сада је био божанство.

Истовремено, Андраде је био бонвиван и брзо је постао луче дама из највишег француског друштва. Колет (само Колет) је била списатељица и извођач, навикла на живот у слави и скандалу. Жарила је и палила француском престоницом, понекад чак и дословно – изазвала је немире у Мулен Ружу када је симулирала секс са другом женом на сцени. Удавала се три пута, а имала је приде још читаву трупу љубавника, мушких и женских. Свог посинка је завела када је овај имао 16 година.

Њу је завео Андраде. Али не само њу. Ту је највероватније и Жозефина Бекер, прва афроамериканка звезда успешног филма, Zou Zou из 1934. године, коју је Ернест Хемингвеј описао као „најсензационалнију жену коју је ико икада видео".

Андраде је уживао у популарности и знао је да је искористи, али је никада није салетао или због ње кориговао своје понашање. Био је непоправљиво арогантан и кочоперан, неко са ким је било тешко разговарати, камоли сарађивати или остварити ма какву везу. Никада није прослављао голове, а тренирао је ретко. Када се вратио у Монтевидео, црна заједница је приредила журку у његову част. Он се чак није ни појавио.

Осим његовог карактера, његовом коначном слому допринела је и хамартија коју су са њим делили, такође генији, Џорџ Бест и Александр Прокопенко. Уопштено, био је порочан. Мало одређеније – био је алкохоличар.

Годину дана касније поново је био у Европи, на турнеји његовог Насионала која је обухватала девет земаља. Више од 800.000 људи ју је погледало, а много је било и оних који нису успели да се пробију до стадиона. Нажалост, Андраде је одиграо само део мечева. Дијагностикован му је сифилис, а он је, када је то чуо, напросто нестао. Појавио се у Уругвају након два месеца.

Зачуђујуће, наставио је да игра фудбал. Физичку моћ јесте изгубио, али не и вештину. Када су уругвајски забављачи стигли до финала Олимпијских игара у Амстердаму 1928. године, 250.000 људи се пријавило за карте. Стадион је могао да прими десет пута мање публике. Уругвај је савладао Аргентину са 2:1, али је Андраде у полуфиналном мечу са Италијом натрчао у стативу. Да ли због озбиљности ове повреде, или због сифилиса, али Андраде је касније био слеп на једно око.

На Мундијалу у домовини две године касније био је још спорији, али је одиграо све мечеве и то довољно добро да би на крају био изабран у тим шампионата. Уругвај је поново победио Аргентину у финалу (4:2).

Након каријере, морао је да нађе посао. То није лако када превише пијете и када вам се прикрада депресија. Док су његови саиграчи одлазили у тренере, бизнисмене или медије, он је полако пропадао.

Када је 1956. године један немачки новинар покушао да га нађе у Монтевидеу, требало му је шест дана. Када је коначно успео, Андрадеа је затекао у бедном станчићу у подруму, а овај је био превише пијан да би разумео његова питања. Годину дана касније је преминуо, подједнако сметен алкохолом и беспарицом. Имао је 56 година.

Тимови који освоје Светско првенство имају право да то прикажу златном звездицом на свом дресу. Бразил их има пет, Немачка и Италија по четири, али их и Уругвај има четири. Два олимпијска турнира која су претходила првом Мундијалу признају као планетарна првенства. Када би играчима пришивали сличне звездице, Пеле би имао три (1958, 1962 и 1970), али би три имао и Андраде. Допринос Пелеа фудбалу се не може измерити, али то исто важи и за Андрадеа. Пелеа се данас сви сећају и сви га знају, Андрадеа мало ко. А нико није заслужнији од њега, свакако не у првој трећини 20. века, за утврђивање позиције фудбала као, ово увек ваља поновити, јединог правог глобалног спорта.

Када бисмо фудбалску сторију представили временском линијом, болдовали бисмо неколико момената – тренутак првог шута у праисторији, први келтски џумбус са лоптом, улазак фудбала у енглеске јавне школе, прва правила и разлаз са рагбијем, прво велико такмичење (ФА Куп 1871 – 1872), професионализација, покретање лиге, оснивање Фифе 1904. године – али би ту морао да буде и тренутак када је Андраде први пут крочио у Европу. Андраде је крај једног дугачког пута за фудбал, и почетак другог, на коме се он и даље налази.

„Црни Бисер" је рашчеречио стереотипе и искамчио пажњу солипсизмом вођених гомила, и то све самом силином сопственог бића. Он је фудбалу придодао могућност да се радујемо нечијој срећи и да уживамо у нечијем успеху, али не јер смо нахушкани себичним мотивима, не зато што покушавамо да тај успех некако присвојимо или да откинемо комадић за себе. Одједном је било могуће навијати за некога, не зато што се на неки начин поистовећујемо са њиме, зато што нам је близак, зато што је из наше земље или личи на нас, већ једноставно само зато што је добар. Кроз то ослобађање од ускогрудости и биготизма фудбал и нас чини бољим.

Да би постао истински важан, фудбал је морао да прихвати све поделе којима се људи замлаћују. Морао је да прихвати расу, религију, порекло, класу. Да би постао најважнији, морао је све да их победи и остави иза себе.

Хосе Леандро Андраде се први прогурао и први је то урадио. Сви остали само прате њега и гледају њему у леђа. И то никада не бисмо смели да заборавимо.