Да ли је Невен невин?

Ма колико ова тврдња звучала претенциозно и подсећала на наслове у жутој штампи извучене из контекста ова помисао ипак није тако невероватна. 

Невен Суботић не игра за репрезентацију од меча са Хрватском у Београду после којег је национални тим практично изгубио шансе да се пласира на Светско првенство 2014.

Како су тада многи медији пренели, Суботић је рекао: „ Ова одлука важи само до краја 2013. године. Волео бих да будем део екипе која ће играти квалификације за Првенство Европе у Француској." 

Дан касније, на аеродрому Никола Тесла, тадашњи селектор Синиша Михајловић је саопштио Суботићеву одлуку, не скривајући разочарање.

Тихи и повучени момак одувек је био другачији од остатка екипе. Није се много променио од када је дошао у национални тим и дебитовао у сјајној победи над Румунијом (3:2) у квалификацијама за СП 2010, у време селектора Радомира Антића. 

Малобројни интервјуи, скромно понашање и повученост нису дали много прилика да се сазна нешто о момку који је у репрезентацији углавном проводио време са Здравком Кузмановићем, који је узгред буди речено сасвим другачији тип, али са којим га је повезивало слично одрастање.

Обојица су одлучили да играју за репрезентацију Србије иако су имали понуде репрезентација из богатијих земаља. Суботић је могао да бира између Сједињених Америчких Држава, Немачке, Босне и Херцеговине, наводно и Хрватске. 

"Никада нисам имао дилему за коју репрезентацију ћу да играм. Одлучио сам на основу онога што сам осећао", рекао је у интервјуу објављеном средином прошле године.

Та одлука да заигра за Србију изазвала је много одобравања из сасвим очигледних разлога. Невен никада није придавао превелику важност том догађају, за њега је све то било нормално. 

Можда баш зато што је такав, скроман и помало затворен у себе, никада није испричао догађај са утакмице коју је Србија играла против Аустрије, такође у квалификацијама за СП 2010.

Почетком утакмице, у једном од дуела пред голом, згазио га је један противнички играч. Суботић се није обазирао на повреду добијену после тог старта. Одиграо је читав меч са раном на стопалу које је крварило наредних сат и по времена.

Нико не би ни сазнао шта се догодило да економ Немања Николић, док је спремао ствари после утакмице, није покупио копачке и видео Суботићеву пуну локве крви. 

Не знам да ли се икада неко одужио нацији и прецима, и да ли је Суботић то урадио својом одлуком и посвећеношћу екипи. Али овде се и не ради о Суботићу и нацији. 

Истог тог дана док је Михајловић говорио о Суботићевој одлуци не скривајући разочарање, репрезентативци Србије су покушавали да не покажу незадовољство Невеном одлуком. 

Та Невенова изјава да иде у клуб да напредује у игри и ради на себи, и то када је изгубљена шанса да се иде на Светско, не може да се прими раширених руку и са срдачним осмехом. 

Па чак и да је то био лош и неспретан изговор  - Суботић је оставио екипу. Оставио је саиграче. И још их јавно назвао недовољно квалитетним да са њима напредује. 

Ако уопште постоји дуг према народу и земљи својих предака, Невен Суботић га је можда одужио. Али је вероватно остао нешто дужан саиграчима. Бар објашњење у лице.

Јако је тешко спекулисати шта се тачно догодило, који су узроци његовог незадовољства и узнемирености. Поготово што је он смс и електронским порукама комуницирао са новим селектором објашњавајући свој став.

Али то се решава разговором. Лицем у лице. И због онога због чега је Невен јуче отказао репрезентацији и због онога због чега би сутра он, или неки нови Невен хтео да игра за Србију. 

Није фер што је окренуо леђа саиграчима и националном тиму, али би још мање било фер да Савез и нација окрену леђа Невену Суботићу.

У недељу: Љајић још једном ...