Година коју су појели Немци

Фудбалски мислиоци кажу да велике екипе, оне које мењају начин на који се фудбал игра и на који се посматра, долазе једном у епохи. Реал Мадрид са Пушкашем и Ди Стефаном из педесетих година наследио је Кројфов и Нескенсов Ајакс из седамдесетих. Свет је онда 20 година чекао на Сакијев Милан и нову екипу којој ће се поклонити. Потом се појавила Барселона и тријумвират Месија, Ћавија и Инијесте.

Дакле, минхенски Бајерн и његов чудовишни дрим-тим су поранили, и то најмање 20-ак година.

Превише пута употребљени аксиом каже да у фудбалу "сви иду на победу". Међутим, сама победа одавно није довољна - неопходно је да се то чини непрестано и на врло одређен начин. Управо овај други део раздваја фудбалске касте и чини да само мали број одабраних екипа стекне статус горе поменуте дружине.

Бајерн је у својих 113 година успесима проткане историје претворио себе у симбол Баварске, највеће немачке савезне државе. Као такав, овај клуб са поносом истиче да баш он, а не рецимо Нирнберг или Минхен 1860, сажима и отелотворује особине народа који ту живи и који за њега великим делом навија. Управо су та упорност и марљивост оно што је омогућило да Die Roten прођу кроз незапамћен преображај и, као резултат тога, нанижу пет трофеја у календарској години.

Бајерн је иза себе оставио турбулентан и, како навијачи понекад умеју да кажу, „врло тужан период". У последњој деценији 20. и првој деценији 21. века, ова екипа је због бахатог и недисциплинованог понашања играча зарадила и пежоративни надимак „ФК Холивуд".

Ни титула шампиона Европе 2001. године није замаскирала крхотине унутар самог клуба. Након сезоне 2008/2009, када су им Џеко и Мисимовић са Волсфбургом отели титулу у последњем колу Бундеслиге, у Бајерну су схватили да нешто мора да се промени. Само, гиганти какав је Бајерн се не мењају - они еволуирају.

Екипа са Алијанц арене је прва која је у пуној мери прихватила и применила концепт „Изгради, Позајми, Купи". Европски клубови махом преферирају један од ових модела у односу на друга два. Тако, Ајакс и Атлетик Билбао праве играчки потенцијал у својим академијама, док ПСЖ и Манчестер сити таленат довлаче са стране. И један и други модел клупске политике не гарантује одрживи успех.

Због тога су мудри људи из Бајерна одлучили да део тима састављају производећи играче у својој школи (Лам, Швајнштајгер, Алаба, Милер, Бадштубер, Крос). Неке од них су, све у циљу оптималног развитка, позајмљивали другим клубовима. Тако је Филип Лам носио дрес Штутгарта, Давид Алаба је играо стандарно у Хофенхајму док је Тони Крос 18 месеци носио игру Бајер Леверкузена.

Преостале рупе у тиму попуњене су довођењем играча, где су Матијас Замер и Кристијан Нерлингер, последња два спортска директора, показали скоро па пророчке способности. Од Мануела Нојера и Тијага Алкантаре се знало шта може да се очекује. Међутим, довођење Марија Манџукића и Хавија Мартинеза, који је дословце отет Билбау под окриљем ноћи, био је фудбалски еквивалент мачке у џаку.

Још један је разлог, мање очигледан али подједнако важан, због ког је Бајерн баш у 2013. години на тако супериоран начин завладао планетом.

У каријери сваког играча постоје четири фазе: увод у професионални фудбал (19, 20 година), период развоја (21 - 30 година), врхунац, односно период када играч више не може да напредује, и на крају зрелост и неумитни пад у квалитету. Бајерн има више играча у другој категорији него иједан други клуб из европског врха, што му дозвољава да константно надограђује своју игру. Због тога Бајерн са успехом може да одигра у пет или шест формација, док тај број код осталих екипа не прелази две.

Ипак, и у првим годинама ове својеврсне ренесансе, Звезда Југа (још један од 15-ак надимака које клуб носи) је претрпела неколико трауматичних пораза. Ту је неуспех у финалу Лиге шампиона 2010. године, када ниједног момента Швајнштајгер и другови нису били конкурентни против Интера на „Бернабеу".

Наредна, сезона 2011/2012, је била најболнија у историји клуба. Гледање у леђа Борусији из Дортмунда у оба немачка такмичења није оставило већи ожиљак од оног који је остао после пораза од Челсија на пенале у финалу Лиге шампионе одиграном у њиховој кући.

Ово је била и сезона када су непријатељски настројени навијачи у Немачкој престали да користе пола века стар израз "Bayern-Dusel", који означава незаслужену срећу Бавараца на фудбалском терену.

Међутим, са сваким поразом, баварској хидри би изникле две нове главе. Румениге, који је у клубу више од 30 година и познаје га боље него ико, понављао је као у бунилу: "Бићемо најбољи на свету".

Током двогодишње ере Јупа Хајнкеса, која се поклапа са описаним периодом, тренинг центром Бајерна одјекивало је "Копај дубље!". Хајнкес је овом честом спортском крилатицом желео да уобичајену такмичарску жељу својих играча трансформише у немилосрдну глад. Брже него што је ико очекивао, у томе је и успео.

Сам почетак сезоне 2012-2013 најављивао је бајковити завршетак. Бајерн је у Бундеслиги доминирао као ниједна екипа до тада, обезбедивши титулу након рекордних 28 кола. На крају, предност у односу на другопласирану Борусију из Дортмунда је износила 25 поена што је, гле чуда, још један рекорд. Једноставно, шта год радиле друге екипе те сезоне, Бајерн је радио боље, брже и јаче.

Пре него што ће на Вемблију освојити трофеј намењем прваку Европе, који им је окрутно измицао 12 година, чета Јупа Хајнкеса је победила Барселону. Никада ниједна екипа није поражена у полуфиналу Лиге или Купа шампиона са укупним резултатом 7:0, као тада Блауграна. Победивши на такав начин тим који је годинама имао статус баука у европском фудбалу, минхенски Бајерн је сам завредео то звање.

Вероватно ниједном тренеру није било теже него Пепу Гвардиоли 26. јуна 2013. године, када је одржао први тренинг са Бајерном. Немачки медији и велики део јавности се питао како ће Каталонац, па макар и носио ореол чудотворца, унапредити оно што је већ савршено.

Ипак, након неумитног и донекле увек непријатног периода навикавања једних на друге, 42-годишњи тренер је наставио тамо где је годину дана пре тога стао са Барселоном. Гвардиола је одмах задобио поверење играча што му је омогућило велику слободу у раду. Суптилним, али суштинским променама, отворио је нове могућности развоја за Бајерн.

Најочигледнија разлика између Хајнкесовог и Гвардиолиног Бајерна јесте прелазак на формацију са једним задњим везним. Идеја је слична оној Барселониној. Задњи везни игра често врло плитко, први је који преузима лопту од штопера и по правилу има највећи број пасова по мечу. Често се повлачи на место трећег штопера, чиме ствара могућност неком од „правих" штопера да направи неопходни вишак у пољу. Ова улога углавном припада шпанским зналцима, Тијагу Алкантари или Хавију Мартинезу.

Као последица овога, Бајерн је у првој полусезони имао у просеку 71,1 одсто времена лопту у свом поседу. Прошле сезоне, само су Данте и Бадштубер имали проценат успешности пасова већи од 90 одсто. Код Гвардиоле чак десет играча се домогло ове магичне бројке.

Бајерн је и код Хајнкеса умео да игра високи пресинг на противничкој половини, али је Гвардиола увео правило да на противничкој половини у фази дефанзиве увек буде шест или седам играча, без обзира на важност меча или квалитет ривала. У тој новооткривеној агресивности, Бајерн прави и више фаулова него у претходним сезонама.

Много тога је, пак, остало мање-више исто. Гвардиола је познат као тренер који користи мало играча у ротацији. Ове сезоне, дрес Бајерна у званичним утакмицама носио је 21 фудбалер, што је за шест мање него у сезони која јој је претходила. Међутим, Бајерн је и даље екипа у којој су одговорности у игри равноправно распоређене. Сви играчи су важни, али нико није незаменљив.

Снага Бајерна простире се до саме ивице клупе за резервне играче. Да је заиста тако, потврђује и податак да је са 42 гола Бајерн најефикаснији тим Немачке, али да је само Манџукић постигао двоцифрен број голова (10).

А да игра Бајерна под Гвардиолом није попримила тики-такасте обрисе говори и податак о 33,8 одсто успешних додавања дугим лоптама, у чему минхенски тим такође предњачи.

Фудбал неумитно осликава реалност живота. Немачка је најјача економија Европе и земља која одређује правила игре на Старом континенту, а то је кад-тад морало да се прелије и на фудбал. Бајерн послује по финансијском моделу толико савршеном, да су конкуренти одавно прошли фазу зависти и сада нескривено покушавају да их копирају.

Клуб из Минхена је у прошлој години имао незабележен финансијски промет од 432 милиона евра. Његова предност је и та што он, као ниједан други европски тешкаш, послује у складу са Уефиним финансијским фер-плејом. У пракси, то значи да Бајерн троши само онај новац који заради, што искључује опасност од презадуживања и упадања у дубиозне финансијске кризе.

Са свим овим у виду, вероватно само нада остаје фудбалском свету да гвоздена владавина баварског строја неће потрајати предуго. Пре се, међутим, чини извесним да ћемо и у 2014. години, из викенда у викенд, на стадионима широм Немачке и Европе слушати сада већ култну навијачку песму „Једино је пораз могућ против Бајерна".