Речник једног вође. И једног радника.

Али мало шта је наговештавало да ће се дан тако завршити. Када су се у уторак предвече у медијима појавили цитати књиге "Алекс Фергусон, моја аутобиографија" изненађења и одушевљења су почела да сустижу једна друго.

"Дејвида Бекама је упропастила супруга Викторија...", "Вејн Руни себи даје превише за право...", "Стивен Џерард није врхунски играч...", "Немања Видић је хтео да иде у рат на Косово..."

Довољно за неколико сати буке. Укључујући ту и реакције неких фудбалера који су поменути. Не и Видићеве.

А онда су сви они, којима је књига доспела у шаке, почели да преврћу листове уназад тражећи скривено поглавље. Мора да су нешто прескочили.

Где је прича о Глејзерима? Шта је са Гибралтарском стеном? Како је, дођавола, Фергусон видео тај сукоб и преузимање клуба. Ништа.

Флешбек: Гибралтарска стена је коњ над којим Фергусон има сувласништво заједно са Џоном Мангиером и Џеј Пи Мекманусом, контроверзним бизнисменима. Свој сукоб решили су вансудским поравнањем, а оно што је посебно интересантно јесте да су Мангиер и Мекмануси имали највећи део акција Манчестер јунајтеда, чији је Фергусон био тренер 26 година. Продавши свој део браћи Глејзер, богаташима из Америке, отворили су врата за потпуно перузимање (навијачи Манчестер јунајтеда верују-преотимање-клуба). До потпуног власништва над клубом дошли су на споран начин. Да би преузели Манчестер јунајтед Глејзери су подигли кредит који су добили на основу тога што су заложили исти тај клуб, па је Јунајтед од профитабилног предузећа постао дужник!

Дакле, оно што је занимљиво у вези са читавом књигом јесте оно чега у њој нема. 71-огодишњи чувени тренер нигде није оптужио, прозвао или на било који начин оштетио Манчестер јунајтед. Ни његове власнике, нити запослене у клубу.

Али јесте фудбалере који су играли за њега. Оне, од којих више не зависи.

Књига коју је понудио је отприлике киоск брзе хране (ОК, скупе брзе хране) у улици ресторана са италијанском, јапанском и француском кухињом.

Његова одлука да објави овакву књигу на неки начин је одраз његовог карактер. Он је тврдоглав, човек израженог ега. Особа која мисли да је најпаметнија и да свако ко иоле доводи у сумњу његове одлуке мора бити кажњен. Звучи познато? Да, али он има резултате, он је успешан.

Фергусон има три јака адута. Успешан је, освојио је 49 (!) титула у тренерској каријери, богат је и има добре везе у политици.

Међутим, колико год да је изненађење што Фергусон никога из клуба није окривио за било шта, толико је и разумљиво. Манчестер јунајтед је био довољно толерантан (мада Фергусон верованто сматра да није заслужио ништа мање од тога) да га истрпи када је био на ивици отказа, али и да му омогући готово неограничену власт. Постављање његове статуе испред стадиона Олд Трафорд је сигурно помогло у његовој лојалности клубу.

"Својим очима видим потврду моје бесмртности. Пресрећан сам", рекао је док је откривана биста.

Наравно, неки поменути фудбалери се осећају повређеним. Међутим, Фергусон је ствари објаснио онако како их је он видео. А он је одувек себе сматрао јединим правим ауторитетом. Особом која је најпаметнија, најбоља.

Можда га је баш та дркост држала изнад других. Овај пргави Шкот је имао толику потребу за победама и самопотврђивањем да је унуке слао у кревет без вечере ако би од њих изгубио на картама.

Књига је само потврдила оно што се о Алексу Фергусону већ зна. Он је лојалан и посвећен својим идејама - по сваку цену.

"Да ли сам се консултовао са управом клуба о детаљима књиге? Наравно."

Рекао је све што је могао. Све што је могао, а да не штети његовој фирми, која му је дала богатство, славу и моћ.

Све што је могао човек који од Манчестер јунајтеда и даље прима 2.4 евра милиона годишње.