Фудбалска битка за Фокланде

Ако се за рат каже да је наставак политике другим средствима, онда се за фудбал у појединим тренуцима може рећи да је наставак рата другим средствима. Ова прелепа игра, најбитнија споредна, или само најбитнија ствар на свету неретко је знала заиста да означи почетак, или наставак неког конфликта.

Фудбалско ривалство Енглеске и Аргентине једно је од највећих на свету, а кулминацију је достигло 80-их година прошлог века након рата две земље за Фокландска острва односно за Малвине како их називају Аргентинци. Више од три деценије након рата у којем је Британија задржала суверенитет над острвима у близини аргентинске територије, конфликт није заборављен, а Аргентинци се и даље не мири са исходом. Још од 2012. године, када је обележено три деценије од конфликта, Аргентинци све гласније траже да им се острва врате, посебно након најаве Британаца да би ускоро могли да започну експлоатацију гаса чија су налазишта пронађена у близини острва.

Конфликт који је, чини се, био заборављен, све више места заузима и на аргентинским стадионима, где се навијачи удружују у захтеву за повратак суверенитетима над Фокландима, односно Малвинима.

Све ово се догађа уочи Светског првенства у фудбалу које ће се 2014. године одржати у Бразилу и где се очекује присуство и Аргентине и Енглеске, као и великог броја навијача две репрезентације. Масован долазак Енглеза, који свуда у великом броју прате репрезентацију, и великог броја Аргентинаца, којима неће представљати проблем да у комшилуку прате репрезентацију, можда ће представљати највећи безбедносни изазов за организаторе.

Чак и пре рата за Фокланде, фудбалско ривалство Енглеске и Аргентине било је велико. Још је на Светском првенству 1966. године Енглеска контроверзним голом из пенала елиминисала „гаучосе" у четвртфиналу. Немачки судија је према мишљењу јавности драстично оштетио Аргентинце досудивши непостојећи пенал за Енглезе и неоправдано искључивши аргентинског фудбалера Антонија Ратина кога је полиција морала да изведе са терена. Након меча селектор Енглеске Алф Ремзи назвао је Аргентинце „животињама", забранивши својим играчима да мењају дресове са противницима.

Након рата за Фокланде који је трајао нешто више од два месеца (од 2. априла до 14. јуна 1982. године), у којем је погинуло 649 аргентинских војника, 255 британских војника и три становника острва, ривалитет две земље у фудбалу добија нову димензију.

Страховита нетрпељивост осећала се на Светском првенству 1982. године у Шпанији, иако се две репрезентације нису директно сусретале.

У току трајања конфликта многе појединачне животне приче фудбалера кренуле су другим током. Тако је Омар де Фелипе требало да дебитује за екипу Хуракана, али је уместо тога мобилисан у војску. Сличну судбину доживели су и Луис Ескобедо и Густаво де Лука, млади играчи пред који су осим фудбала открили и ратне страхоте, али на сву срећу сви су остали живи.

Прави пакао су прошли аргентински фудбалери који су у тренутку конфликта играли за енглеске клубове. Најгоре је прошао Освалдо Ардиљес који је од 1978. године био играч Тотенхема. У време почетка конфликта Ардиљес је био мета суровог вређања противничких навијача али и домаћих медија који су га називали „животиња". У том периоду Ардиљес је прослеђен на позајмицу ПСЖ-у, али се већ наредне сезоне вратио у клуб где је помогао у освајању ФА Купа.

Ако су Британци добили рат за Фокланде, Аргентинци су им итекако узвратили на Светском првенству у Мексику 1986. године где су постали шампиони света.

Меч две репрезентације у четвртфиналу и даље важи за једну од најбољих и најконтроверзнијих утамица свих времена. Марадона је са два гола двео „гаучосе" до победе од 2:1, док је једини гол за Енглезе постигао Линикер. Оба Марадонина поготка са те утакмице налазе се на врху, један као најконтроверзнији, други као један од најбољиих голова у 20. веку. Први погодак за Аргентину Марадона је постигао руком, након чега је он назван „божја рука". Други гол легендарни "Ел Пибе" је постигао када је претрчао више од пола терена направивши слалом у одбрани Енглеза.

Његов коментар у аутобиографији јасно ставља до знања какво је расположење владало у редовима Аргентине.

„Некад ми се чини да ми се више свиђа гол који сам постигао руком...Изгледало је као да смо победили читаву нацију а не само фудбалску репрезентацију... Иако смо сви пре утакмице говорили да је фудбал само игра и да нема везе са ратом на Фокландима, знали смо да су Енглези убили доста Аргентинаца, и ово је била наша освета".

Док се на терену стадиона Астека у Мексико Ситију водила битка, на улицама и трибинама одвијао се прави рат аргентинских и енглеских навијача.

Енглези су традиционално дошли у великом броју, а у редовима „албиона" нашли су се најозлоглашеније хулиганске групе Вест Хема, Манчестер Јунајтеда, Челсија, Милвола, Њукасла и могих других клубова. Већина група је била десно оријентисана, подржавала је рат и славила победу Британије на Фокландима.

Са друге стране, први пут у историји аргентинске навијачке групе, популарне бара-браве (barras-bravas) оставиле су размирице иза себе. Оне су се удружиле само са једним циљем, да нападну и претуку што већи број Енглеза.

Освета аргентинских навијача у Мексику била је брутална. Аргентински хулигани били су предвођени Хозеом Баритом познатијим под надимком El Abuelo или „деда", који је тада водио моћну бара-браву Боке Јуниорс (Он је касније ухапшен због убиства двојице навијача Ривера 1994. године). Њему уз раме стајали су најтврдокорнији хулигани Ривера, Естудијантеса, Сан Лоренца, Уракана, Велез Сарсфилда, Ћакарите и многих других клубова. Са њима су били и припадници перонистичке левичарске гериле познатије као Montoneros.

Занимљиво је да је међу аргентинским хулиганима био и донедавни председник Велез Сарсфилда Раул Гомез, који је предводио клуб у два наврата, од 1996. до 1999. године и од 2002. до 2005. године.

Аргентински хулигани су имали и неочекивано појачање са Острва. Њима су се у нападима на енглезе прикључили и навијачi из Шкотске, пре свега присталице Селтика за које навијају Ирци католици настањени у Глазгову и остатку Шкотске.

Сви заједно нападали су Енглезе по центру Мексико Ситија. У само неколико дана више десетина енглеских навијача је теже и лакше повређено, док су Аргентинци отели велики број застава. Страшних туча било је и на трибинама стадиона Ацтека, али и у непосредној близини стадиона. Аргентинци су све ово доживљавали као освету за изгубљени рат на Фокландима.

Тријумф Аргентинаца је био потпун када је њихова репрезентација, предвођена Марадоном, те године освојила наслов светског првака. Освета за Фокланде, односно Малвине је сервирана, а ране нације су почеле да зацељују.

Како су године пролазиле две земље су нормализовале односе. Фокландски рат све више је падао у заборав, али су мечеви две репрезентације на терену били жестоки. За разлику од Мексика, каснији дуели Енглеза и Аргентинаца били су ослобођени тензија и подсећања на рат.

Ситуацију је 1999. године мало узбуркао до тада непознати фудбалер Мартин Кларк, становник самих Фокландских Острва који је потписао уговор са Бока Јуниорсима. Да ствар буде занимљивија, Кларков отац је један од ветерана рата који се борио на британској страни. Колику је пажњу овај трансфер изазвао најбоље говори чињеница да је прву ноћ у Буенос Аиресу Кларк провео са Марадоном који му је позајмио и мобилни телефон да назове кућу. Аргентинци су максимално експлоатисали Кларка који није направио каријеру у тој земљи. Убрзо по доласку у Боку он је прослеђен нижеразредним клубовима на позајмицу.

Ипак, духови рата за Фокланде поново су почели да испливавају на површину последњих неколико година када су у близини спорних острва пронађене резерве природног гаса. Реторика две земље у том периоду почела је да звучи као са почетка 80-их година прошлог века, а кулминацију је достигла 2012. године када се обележавало три деценије од завршетка конфликта.

Док су Британци славили победу и по ко зна који пут упутили јасну поруку да су Фокланди њихови, Аргентинци су поново почели да траже назад суверенитет над острвима.

Све се то пренело и на фудбал, пре свега у Аргентини. Навијачи многих клубова у прошлој години имали су заставе и пароле, па и песме у којима најављују повратак Малвина.

На застави Бокиних навијаћа писало је: „Не заборавити", док су присталице Ривера биле директније па су на застави на којима се виде острва ставили руку са избаченим средњим прстом и натписом на енглеском: „Fu.k you".

Ни други тимови нису заостајали. Тако стадион Годој Круза у Мендози носи назив "Estadio Malvinas Argentinas".

На стадиону Монументал, на којем игра Ривер Плејт, прошле године почасни гости су били ветерани Фокландског рата према којима је указано велико поштовање. Многе легенде аргентинског фудбала, попут Алмеиде, на том мечу су поздравиле ветеране али и ставиле до знања да не одустају од Малвинаса.

Свој допринос новом националном набоју у аргентинском фудбалу покушао је да дода и Фудбалски савез Аргентине који је имао план да 2012. године, на 30. годишњицу конфликта, елитну лигу ове земље назове Crucero General Belgrano First Division. Овај назив лига је требало да носи по потопљеној аргентинској крстарици „Генерал Белграно" коју је у мају 1982. године потопила британска подморница. Тада су погинула 323 аргентинска морнара што је скоро половина жрттава које је та земља имала у Фокландском рату. На инсистирање ФИФА Аргентинци су одустали од промене назива такмичења.

Још мање од годину дана је остало до Мундијала у Бразилу. Уколико две земље не смире страсти у међународним односима, и уколико се њихове репрезентације дефинитивно пласирају на такмичење, чини се да ће наставак рата другим средствима бити неминован.