Злато или нешто сјајније?

По ко зна који пут, српски спортисти одлазе тихо, а враћају се као национални хероји. Можда су свесни шта су постигли на терену, а сигурно нису шта су постигли ван њега.

Србија је на крову Европе. Али ово није прича о томе.

Да су голобради младићи поклекли у финалу, сигурно се не би причало оволико о њима, али и да се то догодило, сигуран сам да би, барем један део Србије, опет био поносан на њих.

Наравно, менталитет у нас је такав, да је Љубинка Друловића и његову чету на турнир испратила ужа родбина и по који новинар, а сада су на свакој насловној страни, и главна тема на сваком ћошку.

Али нема везе. Навикли су наши спортисти на то - да одлазе тихо, а враћају се са медаљама и пехарима. Ни о томе није реч.

Не причамо ни о људима који су сада најгласнији у њиховом величању, а до финала нису одгледали ни минут борбе младих српских фудбалера. Тачније полуфинала, јер некако, као по обичају, када било ко од наших спортиста дође до полуфинала онда тек замирише успех, па сви кроз неколико минута постају велики навијачи.

Не причамо ни о томе да је српски фудбал одавно умро у овој земљи. Колико пута је само сахрањен, колико пута су многи држали опело, издавали помен... Ови момци су успели да га васкрсну, изгледа.

Свакако није реч о ФСС-у, Томиславу Караџићу, Синиши Михајловићу, који су у Србији некако увек незаобилазна тема.

На послетку, не причамо ни о пехару и невероватном успеху на терену. Причамо о нечему, бар по мени, много битнијем.

Ови момци су вратили веру међу народ. Испунили многа срца, чији су новчаници одавно празни. Вратили осмех на уморна лица вредних људи у Србији за чији мукотрпан рад нико не мари.

Данас смо сви исти. Директори, земљорадници, новинари, доктори, чистачи, ватрогасци... Нема подела. Понос нам је заједнички.

Тих неколико десетина секунди, док су сложни, загрљени, спремни да на терену изгину један за другог, певали химну своје земље у којој су одрасли (тако како су одрастали)... Учинили су ме поносним. Поносним што сам рођен у Србији. Поносним што такви људи представљају моју земљу. Поносним што сам и даље овде... За тих неколико десетина секунди не бих мењао црвени пасош ни за један на свету, што је свако сигурно пожелео небројено пута.

На игри, успеху и освојеном пехару им честитам, али на односу према грбу на грудима и свему што су ми пружили им захваљујем!

Број коментара 12

Пошаљи коментар

Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.