Енфилд испраћа "несташног сина"?

Неколико дана размишљам, и схватам да је Луиса Суареза немогуће објаснити. О фудбалском умећу је потпуно излишно говорити. Са лоптом му, на Острву, вероватно, нема равног. Има ту неку уметничку црту у игри, и макијавелистичко схватање, понекад патолошку жељу за победом.

Кидао је живце противничким играчима и навијачима, али је то исто чинио и својим, оним највернијим на Копу.

Кажу танка је граница између генијалности и лудила. Он је свакако геније када је реч о фудбалу. А у последње време све је више оних који тврде да је прешао ту, невидљиву, границу.

Откако је стигао из Ајакса, Суарез је у строгом центру пажње. Енглеска одавно није видела таквог играча, који у сваком тренутку може да уради оно што никоме не би било ни на крај памети. Једноставно, делује као да дрибла играче "на срећу"... Сетите се - сваки пут када прође играча гурајући лопту тамо где нико не би ни покушао, колико пута сте се питали: "Да ли му је ово заиста успело?!".

Такође, Енглези нису, можда никада, видели ни такво понашање. Пада и без додира, удара, свађа се... Да се не лажемо, Енглези уопште нису "цвећке", али не на тај начин.

Наравно, Британци ће увек прво уперити прстом на неког са стране него на неког свог. То је било кристално јасно оног тренутка када је Џон Тери кажњен са четири, а Суарез са осам мечева суспензије због расистичког вређања Антона Фердинанда, односно Патриса Евре.
Међутим, делује да је Суарез, колико год да је ногама радио за себе и за Ливерпул, толико је главом радио против.

Меч са Јунајтедом после суспензије, на којем он није желео да пружи руку Патрису Еври (?!), натерао је чак и једног Кенија Далглиша да црвени и да се извињава због његовог поступка.

Aко ћемо искрено, ни на Енфилду се, на челу са "Краљем Кенијем", нису трудили да обуздају његов темперамент. Док је био суспендован, фудбалери су на загревању носили мајице са Суарезовим ликом, у знак подршке, што је свуда у Енглеској, а вероватно и у појединим (реално, врло малим) деловима Енфилда, изазвало бес и неверицу.

Челници клуба су се понашали попут родитеља који све допуштају размаженом деришту, и из петних жила га бране, иако знају да нису у праву. Далглиш се, у неку руку и ставио у улогу оца једном младом, невероватно надареном Уругвајцу, који је чак и наследио седмицу, коју је својевремено носио један од најбољих фудбалера у историји Ливерпула.

Међутим, Суарез то није умео да цени. Разлика у култури, традицији и темпераменту, очигледно је била непремостива.

Далглиш је напустио Енфилд, стигао је Брендан Роџерс, млад тренер, модерних схватања, са нешто другачијим односом са фудбалерима. Трудио се око Суареза, можда и више од Далглиша.

Али, ни то није помогло. Суарез је свима у Ливерпулу, који су окретали главу на сваки његов необјашњив потез, узвратио на "најбољи" могући начин - још једном суманутом представом - уједом Банета Ивановића!

Многима је сама помисао да је човек, којем су пре двадесетак година израсли и секутићи и очњаци, има нагон да угризе одраслог човека, невероватна. Али, када се дода да Суарезу ово није први пут (у Ајаксу ујео Отмана Бакала, кажњен са седам мечева, након чега је продат Ливерпулу), онда је заиста прави тренутак да се преиспита његов допринос клубу.

Онај на терену је свакако нестваран, вероватно ниједан појединац нема толики утицај колики он има у Ливерпулу. Али, по коју цену? Да ли један велики клуб као што је Ливерпул, са таквом традицијом, и бројним великанима најлепше игре који су се радовали испред чувеног Копа, сме да допушта једном играчу да укаља углед, и да се игра са именом клуба, које је у сваком кутку планете изузетно цењено?

Ја мислим да не сме. Па, није он већи од клуба, ни за две године, колико је провео на Енфилду, па ни за десет! Нису већи ни Џејми Карагер ни Стивен Џерард, који су синоними за клуб.
Роџерс је рекао да је Суарез кажњен због последњег бесмисленог потеза, али је дисиплинска пацка од стране, већ помало разочараних људи у клубу, остала далеко од очију јавности.

И поред свега, Роџерс је категорички одбијао помисао да прода најефикаснијег стрелца.

А то је претходних дана Уругвајац, још једном дрскошћу, довео у питање. "Мислим да је време да променим средину", рекао је у домовини, и објаснио да није задовољан енглеским новинарима, који "не пишу о његовој игри, већ о понашању". Па како да пишу о игри, ако он угризе супарника на мечу?!

Сви су изгледи да је, ипак, растанак са првом виолином, до скора потпуно распуштеног оркестра, како финансијски, тако и фудбалски, ближи него што "црвени" желе или мисле. И то баш у тренутку када су Џон Хенри, челници клуба, као и Брендан Роџерс почели да штимују инструменте и доводе у ред банковне рачуне, које су Жилет и Хикс потпуно сулудим трошењем готово уништили. И таман када је деловало да ће Суарез бити један од предводника новог Ливерпула, који ће можда за коју годину пронаћи укључење на стазу славе.

Али, такође делује, да је Брендан Роџерс спреман за растанак са Ливерпуловим "несташним" сином. Наравно, неће моћи да надомести његов евентуални одлазак у Реал једним Каванијем, или рецимо, Фалкаом, али делује да Северни Ирац има "кризни план", јефтиније решење које ће покрити бар део голова које је Суарез постизао.

Свакако, Ливерпул ће, после Суарезовог одласка (скорог или не) из клуба бити други тим. Без најбољег нападача, без уметника, без генијалца... Али острвски Тантал биће ослобођен мука. Терета који им је у овом тренутку најмање потребан.

А Суарезу ће се можда више допасти сунчана Шпанија, и шпански новинари, који ће, опет можда, писати о његовом таленту, без обзира шта радио на терену. Суарез је, као и када је напуштао Ајакс, изгледа баш "загризао" за селидбу.