Љајић, Матић и Видић. Још једном.

Слаби резултати у квалификацијама дали су повод критичарима да Михајловића прозивају због односа према Адему Љајићу и Немањи Матићу. Али нису ли у сличној позицији били и фудбалери који су аплаудирали химни противника у Загребу, нису ли у сличној ситуацији били, неки још увек - Баста, Петровић, Кузмановић, Стојковић...

И нико не осуђује понашање Адема Љајића или Немање Матића, већ мањак подршке екипи и играчима који поштују исте те услове.

Њима се не одаје признање за то што поштују принципе који су некима добар изговор да буду ван тима. Па нису ли онда исти ти принцип и добар разлог за похвалу онима који су и даље ту?

Михајловић јесте захтеван човек, он није лака особа, али он истрајава у својој причи. Па ако на крају не буде у праву, биће то потпуно његова грешка.

Тиме је ваљда јасно да је проблем химне је наопако постављен - јер то био један од Михајловићевих услова. Није химна проблем репрезентације, химна је проблем друштва.

Наравно, нико не ослобађа селектора кривице за слаб резултат у квалификацијама, за односе у тиму после меча са Белгијом, заборављен папир са тактиком на тренингу пред утакмицу у Шкотској или избор играча за меч у Загребу.

На концу, Михајловић је од почетка био отворен и искрен. У својој заблуди? Можда. Он је дошао на место селектора ношен готово једногласном жељом јавности и колега да заузме ту позицију.

Оно што је необично у вези са овим случајем јесте да се говори о начинима на који би требало вратити Љајића у репрезентацију а не о томе како људе попут њега приволети да химну Србије схвате као своју. И ту се поставља питање да ли је Адем Љајић Србији важнији као држављанин ове земље или као фудбалски репрезентативац.

Још једна, мање важна, али једнако скрајнута тема јесте како су српски медији пренели ову Љајићеву изјаву. То што је Адем Љајић италијанским новинарима дао такву изјаву нови  је пораз спортског новинарства у Србији. Наравно, за то су криве обе стране, и спортисти и новинари. Али и јавност. И ви који читате овај текст формирате мишљење играча, формирате мишљење новинара и формирате мишљење јавног мњења.

Само неколико примера у вези са тим, Милош Теодосић је о сукобу са Ненадом Крстићем прво причао за руске медије, Пеђа Стојаковић не даје изјаве српским новинарима (осим ако не раде за иностране медије), Божа Маљковић је можда најотворенији интервју дао словеначком Плејбоју, о повратку Данила Икодиновића у Партизан сазнало се преко хрватских новина, Адам Морисон није дао ниједан интервју за српске медије, Иванов такође, Немања Видић се током Светског првенства у Јужној Африци ниједном није појавио на конференцији...

И, као у свим овим случајевима, касно се реагује на догађаје које није тешко предвидети. Зато можда не би било лоше размислити већ сада да ли ће Хрватска тражити отворен тренинг у Београду, шта Немања Матић мисли о одлуци да не игра, да ли би можда требало рећи нешто похвално о играчима који су и даље уз тим, да ли пред утакмице репрезентације пуштати енглеску музику, да ли је заиста потребно да нам шкотски навијачи чисте терен и да ли је било потребно да прођу године да Савез, уместо са хрватским произвођачем воде, потпише уговор са српском „водом".