Судњи дан на Камп Ноу

Тек нешто више од шест недеља је прошло од последње дозе Ел Класика којој смо били подвргнути. Реал Мадрид је славио у Супер купу Шпаније, захваљујући голу више у гостима и ништа мање него магичном првом полувремену у реваншу на "Сантијаго Бернабеу". Али, као ретко када, у Шпанији помало омаловажавани Супер куп дао нам је погрешну назнаку свега што ћемо гледати када сезона и званично почне.

Дошао је септембар, месец у коме је Барселона редом прескакала све што су фудбалска Шпанија и Европа стављале пред њу. У исто време, велики мадридски ривал, притиснут проблемима суштински непознатим нама са ове стране врата свлачионице, губио је бодове на најчуднијим местима.

Екипа Жозеа Муриња поражена је два пута, једном је играла нерешено а славила је три пута. Краљевски клуб у овај меч улази са осам поена заостатка у односу на Барсу, и тек као шести тим шпанске најјаче лиге. Истина, Реал јесте заличио на себе у протеклих неколико мечева, али, уз дужно поштовање, Депортиво ла Коруња није најбољи показатељ форме екипе која вреди пола милијарде евра.

На другој страни, Барселона са шест победа у исто толико мечева има савршен скор, иако не игра баш савршено. Каталонци су постигли 17 голова и примили само пет, што само показује да ипак има живота након Пепа Гвардиоле. Још једна победа Барси не доноси само најбољи старт у историји, када је у питању првенство, него им доноси изједначење у укупном односу победа два тима (тренутно је 88:87 у корист Реала).

Управо због свега тога овај ранооктобарски меч има толику тежину. Победа Блаугране не доноси Каталонцима само двоцифрену предност, него им једноставно доноси предност коју ће Реал јако тешко достићи. Посебно ако се озбиљно схвате Мурињове речи да је ове сезоне Лига шампиона приоритет за његов тим.

Али није солидна форма главни адут Барселоне. То је заправо, познато је свим врапцима на свим гранама, Ла Масија, митологизована академије каталонског клуба, односно њени изданци. О Ла Масији се говори, када говоре они који се не воде навијачком острашћеношћу, као о фудбалској Фабрици чоколаде Вилија Вонке. У Лес Кортсу (делу Барселоне где се академија налази) се ради исто што и у хиљадама истоветних установа широм света - стварају се играчи. Једино, тамо се то ради другачије и непобитно боље.

Инијеста је и даље у фази опоравка од повреде бутине, те је његово играње предмет спекулација, али ће зато на терену бити друга два најпознатија плода Барсине чудесне покретне траке - Меси и Ћави. Ту је наравно и Фабрегас, који се поприлично размахао након што му је Виљанова повећао време које проводи на терену.

Супротставиће им се везни ред Реала који, за разлику од претходне сезоне, поред неоспорног квалитета има да понуди и елемент изненађења.

Кака, Озил или Модрић? Три сјајна играча, три подједнако оправдана избора за поруталског тренера који је чак изјавио да постоји могућност да нико од њих не почне. Два задња везна или можда три, што Мурињу свакако није страно (иако са том поставком није најбоље пролазио са Барселоном у прошлости)?

Сва је прилика, међутим, да се Реал неће бранити, иако је извесно да на терену истовремено неће бити места и за Бензему и за Игуаина.

Барселонина игра , која је плод филозофије култивисане и развијане више од 40 година, свету је понудила алтернативу. Каталонци су показали да је могуће изаћи из оквира аутоматизма и окова физички доминантног фудбала који смо гледали у последњој деценији 20. и првој деценији 21. века.

У сезонама иза нас гледали смо врхунске тимове како се трагикомично бране како би изборили повољан резултат, или чак избегли понижење против, верују многи, најбоље групе играча икада састављене. Барселону, када би се то дешавало, нису побеђивали бољи, него срећнији.

Све до прошле године, да будемо прецизни.

Жозе Мурињо, као вероватно најбољи активни тренер света, жели да његове победе буду праћене хвалоспевима. Он не жели шупље и неме победе.

Једини начин да то и постигне јесте да надигра Барселону, али и да његов патентирани психолошки рат са противником буде сведен на минимум. На конференцји за штампу пред утакмицу, новинари су први пут зевали слушајући Муриња како говори о тактици и очекивањима, и ништа више од тога. Запаљиве изјаве и оптужбе овога пута су изостале. Овога пута нико никога неће убости у око.

Да Реал ипак може да игра са Барселоном, да буде бољи и победи, показала је последња утакмица два тима у Ла Лиги која је, на неки начин баш као и ова, одлучивала о титули. Да подсетимо, краљевски клуб је славио на Камп Ноу са 2:1.

Као ретко када, циљ екипе коју води Мурињо није био учинити Барсу лошијом, а њену игру споријом. Императив је био надиграти Каталонце, и Мурињова екипа је у томе успела.

Мимо тога, напад, односно константни притисак на задњу линију каталонског тима који из њега произилази, делује као најоправданији избор у овом сурету. Пике се повредио у Лиги шампиона, баш као и капитен Карлес Пујол, тако да ће штоперски тандем Барселоне чинити, по свој прилици, Маскерано и Алекс Сонг. Два врхунска фудбалера, када играју на својим природним позицијама задњег или централног везног. Овако, као играчи последње линије, у питању су добри играчи, и ништа више од тога.

Наравно, и овај меч огромним делом пада на плећа два играча. Роналдо и/или Меси, својеврсни референдум модерног фудбала, имаће своју најновију епизоду у овом "Ел Класику".

Срећан или не, Роналдо постиже голове, у готово незамисливим количинама. Постигао је два хет-трика у 72 сата, а укупно 12 голова ове сезоне. Меси их је постигао десет, уз велики број асистенција. Аргентинцу иначе недостају три поготка како би сустигао легендарног Ди Стефана на вечитој листи "Ел Класика".

Говоримо, дакле, о јединој утакмици на свету где је важније спречити противника да дође до бодова, него освајити сопствене. Мишљења је превише, као и страсти, огорчености, очекивања и навијачког полета појачаног призором борбе 22 понајбоља фудбалера на свету.

Додајте томе тренутну политичку и уопште социјалну ситуацију у Шпанији, која ће се неумитно преселити на трибине стадиона (што ми са ових простора вероватно знамо боље него ико други), и добијате 90 и нешто минута фудбала какав нећете видети нигде другде. Све до наредног Ел Класика, разуме се.