Дајте тим Видићу

Капитенска трака у клубу, а поготово у репрезентацији, ствар је престижа. Да није тако, Филип Лам и Михаел Балак никада се не би јавно сукобили око тога ко ће изводити "панцере" на терен.

Није једноставно поредити репрезентацију Немачке и Србије, али на први утисак није баш да српски играчи хрле ка таквој одговорности. Проблем више за репрезентацију Србије јесте то што се не зна ни ко конкурише за капитенску траку. Најшири круг кандидата и није тако бројан – своди се на четири имена.

Прво је Дејан Станковић. Непознато је да ли ће се досадашњи капитен вратити. Пред Нову годину, Станковић је дао двосмислен одговор на питање има ли простора за повратак.

Његов највећи недостатак су бројке. Када почну квалификације у септембру он ће имати 34 године. У наредних годину и по дана неће бити ни млађи ни спремнији. Од старта сезоне одиграо је 15 од 25 утакмица Интера, 8 свих 90 минута.

Није извесно хоће ли чувени фудбалер бити стандардан у клубу за девет месеци. А повреде су га често спутавале да игра у континуитету.

Али, на страни где су плусеви стоје моћни аргументи. Станковићев значај у фудбалском свету је много већи него што се то у Србији може претпоставити. Ако не вреди расправљати о утисцима, онда је ту чињеница да је он најтрофејнији српски фудбалер свих времена.

Необично је ипак да, без обзира на неоспорни ауторитет, он није зауздао екипу када је то морало да се уради: СП 2010. и поготово квалификације за ЕВРО 2012. године. 

За стабилност тима Станковић је изузетно важан. А прави баланс између овлашћења и жеље да их спроведе дао би му на пример, ... на пример, ... Синиша Михајловић.

Однос Михајловића и Станковића није потребно објашњавати. Довољно је рећи да је Станковић на почетку каријере у Лацију Михајловића звао „ћале" као и да су се повезали кумовским везама.

Што се тиче Синише Михајловића, опште је познато да је он на „протекцију" хладан као зима у Сјеници.

Станковић је једном изјавио да размишља о томе да једном буде помоћник Михајловићу. Рано је за улогу асистента, али као део екипе – зашто да не?

Опција 1: сувише „ако".

Друго, заменик Дејана Станковића у периоду за нама био је Немања Видић.

Девет година почетка у репрезентацији највећи део навијача и даље као његову најбољу утакмицу памти деби меч против Италије 1:1. Да ли је могуће да је то најбоља ствар коју је Видић урадио за овај тим?

Није ли нефер занемарити само један примљен гол у квалификацијама за СП 2006.

Љубав Видића и српске јавности (ако се као оквир узме репрезентација) никада није доживела свој процват. Када одигра добро, то је очекивано; када није најбољи на терену, то је, практично, издаја.

Ко је ту кривац а ко жртва – то је нека друга, много слојевитија тема. Тешко је одолети утиску да Видић истински не ужива у националном тиму. А, опет, факат је да, када он игра како зна, остали постају бољи.

Када може да буде капитен Манчестер Јунајтеда, тек други ван Острва у 124 године дугој историји клуба, ваљда може и да води репрезентацију Србије.

И Станковић и Видић су неоспорни ауторитети. Међутим, они нису успели да збију екипу када је тим почео да се круни. Тада је недостајала њихова челична рука.

Поготово у време Владимира Петровића који се није наметнуо као вођа за разлику од претходника Радомира Антића.

Колико знам, постоје тихи покушаји да се Видић наговори да се врати у репрезентацију. Он сада има преча посла. Опоравак од тешке повреде одложио је размишљање о било чему другом.

Међутим, Видић је сувише добар играч и сувише велики ауторитет да би га се било ко одрекао у 30. години. А не дижу се руке од репрезентације своје земље због сензационалистичких наслова у новинама и погрдних коментара на интернет форумима.

Немања Видић у ногама има бар још два циклуса квалификација. Вероватно и више. Тешке речи, али неко ту некоме дугује.

И ако се врати, ако га желимо најбољег него икада до сада – онда му треба дати екипу. Не само формално са капитенском траком, већ суштински – дати му тим на терену. Нека то буде његов тим.

Опција 2: Да, има само једно „ако".

Треће, Александар Коларов. Овај момак силовитог ударца и силног карактера је мало по мало, а опет некако брзо, стекао огроман углед у екипи. Да не буде забуне, за њега се природно изборио. Види се то и на терену и ван њега.

Левоноги фудбалер вероватно је играч са најбољим статусом у српској јавности у овом тренутку.

Он је једини играч који је имао толико свести да у тренуцима пораза од Словеније употреби праве речи. Већ то га издваја од других.

Коларов има велико самопоуздање, стечено у годинама од одласка из ОФК у Лацио и потом у Манчестер Сити. Тешко је говорити да ли су тај стечени статус и материјална сигурност допринели самоуверености. Одмогли сигурно нису.

Он нема успех у каријери какав имају остала три кандидата за то место, али ако оствари врхунске резултате – а то је следећи ниво у његовој личној борби – питање је стрпљења када ће постати вођа тима. Сам или са...

Опција 3: Не зависи од њега али ако хоћете са неким да идете у „рат"- изаберите њега.

Четврто, ... наравно, Бранислав Ивановић. Ивановић је у каријери већ био капитен, и то баш Коларову у младој репрезентацији 2007. године када су играли финале Европског првенства у Холандији.

Да нема лидерске способности, не би му да ли капитенску траку у Челсију. На утакмици Лига купа ове сезоне против Евертона 27-огодишњи српски фудбалер био је капитен Алексу, Оби Микелу, Малуди, Анелки, Калуу...

Постоје добри наговештаји да ће његова каријера ићи узлазном путањом. Али Ивановић мора своје амбиције да усклади са потребама репрезентације. Као што је урадио у Челсију.

Он и Коларов су нове вође, ако Станковић и Видић остану при тренутној одлуци.

Опција 4: Нема ту велике приче. Све је јасно. Он и цимер су следећи лидери.

Неки играчи боље играју када немају одговорност коју носи капитенска трака. Друге она чини бољим. Нажалост, и фебруарски мечеви проћи ће пре него што се сазна и име сталног селектора и коме ће поверити капитенску траку. Тим ће играти, а неће се уигравати. Штета.