Ирачка фудбалска "бајка"

Ирачки фудбалер Абас Рахим Заир никада неће заборавити квалификациону утакмицу у Јордану против Уједињених Арапских Емирата када је на себе преузео одговорност да шутира пенал.

У време владавине Садама Хусеина, тачније његовог сина Удаја, који је био председник Олимпијског комитета, сваки спортски неуспех доживљаван је фатално, а играчи су сурово кажњавани, тако да је преузимање одговорности била невероватна храброст.

"Многи фудбалери одбијали су да пипну лопту, а камоли да шутирају пенал, али када сам схватио да нико неће да шутира, морао сам ја. У противном, сви бисмо били кажњени", рекао је Заир који је био један од тројице играча који је смео да изведе најстрожу казну. Када је промашио, знао је да га чека пакао.

Када се два дана касније репрезентација вратила у Багдад, Заир је позван у седиште Олимпијског комитета где га је дочекао Удај Хусеин који је наредио да се фудбалер спроведе у злогласни затвор "Радванија", на периферији Багдада, где је провео три недеље на "преваспитавању".

Ово је само једна од многих страшних исповести ирачких спортиста који су трпели невероватна понижења од најстаријег Садамовог сина.

Док су у целом свету фудбалери за лоше игре добијали прекор тренера, или у најгорем случају одбијање од плате, Ирачани су преживљавали мучење као у време инквизиције.

У књизи Сајмона Фримена Baghdad FC: Iraq's football story описани су детаљи мучења које је спроводио Удај Хусеин, тадашњи председник Олимпијског комитета и први човек ирачког фудбала.

Подрум зграде у којој се налазио Олимпијски комитет те земље служио је као тамница у којој су се догађале ствари које се не виђају ни на филму, а сведочења бивших фудбалера веома су потресна.

Фудбал у Ираку добио је на важности тек средином осамдесетих година када је та земља претрпела војне неуспехе у рату са Ираном. Политички врх сматрао је да народу треба пружити нешто чиме ће моћи да се занима и да осећа понос који је пољуљан у неуспешном рату.

Клубове су преузели министри и високи функционери Ирака, а већ тада кажњавања су била брутална. Ни мечеви нису били ништа мање егзотични, па се дешавало да неке утакмице трају сатима (док не победи прави тим).

И док је за државне функционере фудбал био само једна од играчака, за Удаја Хусеина то је буквално било питање живота и смрти.

Сваки неуспех скупо се плаћао, па су играчи који су одлазили у затвор подвргавани страшној тортури која је подразумевала мучење струјом, пребијања, ударање палицом по табанима, а неретко и ампутације удова.

Колико је мало било потребно да спортисти добију "посебан третман" говори и пример фудбалера Јасера Абдула Латифа, бившег капитена репрезентације, који је оптужен да је ударио судију на првенственом мечу у Багдаду, због чега је добио црвени картон.

Латиф је експресно "смештен" у озлоглашени затвор "Радванија" где је затворску ћелију површине два квадратна метра делио са још два затвореника. Латифу су чувари прво обријали обрве, а затим му наредили да наредна два сата ради склекове.

За то време, чувари су на тело Латифа ставили струјне каблове, пуштајући струју сваки пут када би посустајао у "тренингу".

Латиф је мучен у серијама од по два сата са по пола сата паузе. Једини тренуци "предаха" били су када су га чувари избацивали голог у двориште где су му главу потапали у хладну воду да би се "освежио".

Фудбалер је у затвору провео две недеље, а када је пуштен неколико месеци није могао да спава на леђима.

Осим кажњавања када не играју или када се не понашају како треба, Удај Хусеин је са сарадницима знао да подигне мотивацију код играча. Спортистима је пре утакмица прећено да ће, у случају пораза, побити њихове породице, да ће оборити авионе којима се враћају са такмичења.

Највише претњи спортисти су добијали уочи мечева против Ирана, када је "мотивационе говоре" често држао сам Удај.

Од осталог арсенала метода за мучење, у књизи Сајмона Фримена наводе се ситуације у којима су спортистима ломљене ноге и руке. Због грешака на утакмицама, појединцима је бријана глава, чувари су их терали да прекрше исламске верске законе, појединци су мучени гушењем у бурићима са фекалијама.

Специјалитет у овом бруталном поступању био је "хватање муве". Чувари су тада тражили од затвореника да ухвате муву одређеног пола, а у случају да погреше у полу, следиле су жестоке батине. Није потребно наглашавати да су батине следиле у сваком случају.

У најекстремнијим случајевима, од затворених спортиста тражило се да присуствују погубљенима која је неретко извршавао сам Удај.

Вести о мучењима повремено су стизале и до челника Фифе, али они никада нису успели да докажу те наводе.

Заслужан за то је и сам Удај који је у току контрола Фифе слао само здраве играче који нису имали видљиве знакове повреда на телу, или чије су ране зарасле, али и фудбалери који су били толико престрашени да се нико није усудио да функционерима Светске фудбалске организације призна тортуру коју су претрпели. Тек је по паду Садамовог режима почело отворено да се говори о тим стварима.