Рађање нове велесиле – 50 година од злата Југославије у „Пиониру“

 Седамдесете су биле деценија просперитета у Југославији. Стасале су прве послератне генерације, уневши нови дух и моду, стандард и безбедност су били на завидном нивоу и ваљало је сав тај раскош приказати Европи и свету. Београд је, између осталог, био домаћин ЕП ‘76. и финала КЕШ-а.

Прво европско злато освојили су кошаркаши СФРЈ две године раније у Шпанији. Југословени имају прилику за одбрану трона на свом терену, а Београд да покаже свој сјај после 14 година и чувеног Евробаскета под сводовима Хале 1 Београдског сајма.

Новоселове "козметичке измене" и јак почетак

Систем такмичења је био промењен – није било нокаут фазе. Три групе (Сплит, Карловац, Ријека) са по четири тима, по два најбоља формирају нову групу, где се сучељавају са осталима.

Што се тиче самог састава, селектор Мирко Новосел је у односу на Мундобаскет у Порторику ‘74. увео једино Рајка Жижића уместо Жарка Кнежевића, саиграча из ОКК Београда, те надолазећег Мирзу Делибашића из Босне за Милуна Маровића из БКК Радничког. Екипа са европским златом и светским сребром је освежена.

Крешимир Ћосић је предводио Задар до полуфинала КЕШ-а и импресивне одбране титуле са тек једним поразом. Другопласирана Југопластика је дала тројац Тврдић–Шолман–Јерков. Представници трећепласираног Партизана били су (ко други него) Кића и Праја. Кумови Славнић и Капичић су дошли из Звезде, прекаљени Плећаш из загребачке Локомотиве и поуздани Јеловац из Олимпије.

Кренуло се из Сплита, где су декласирани Холандија (102:76), Турска (92:65) и врло јак ривал Италија (83:69). По обједињењу у финалну групу, Шпанија није успела да се реваншира за пораз у финалу ‘73, већ је поражена са 98:76. Ни Чехословачка (84:68), ни Бугарска (105:76) нису биле конкурентне. Најбоље се сачувано за крај – коначно ти Совјети!

"Бич" против "клетве"

Неписано правило да СССР увек победи Југославију у великим утакмицама опет је било на тесту. Совјети су до тог 15. јуна 1975. славили победу три пута над Југословенима у финалима Евробаскета. Годину дана раније, на Мундобаскету у Порторику, СФРЈ је била боља – 82:79 и у замршеном троуглу са САД, изједначених са 6-1, узела сребро. Тад се стекао утисак да је коначно могуће скинути клетву финала са СССР-ом.

Време одлуке. Препун „Пионир“ са 7.000 људи на трибинама, истовремено притисак и ветар у леђа. Поврх свега тога велики пех: повреда бутине морила је првог стрелца екипе Драгана Кићановића. Ипак је, помоћу стезника и инјекција, оспособљен за меч генерације.

"Плави" нису успели да мирно одрже, у тим околностима, огромну предност од 34:21. На другој страни је ипак изузетно моћна еипа. Драма није заобишла дуел непоражених екипа у последњем колу финалне групе. На 86:84 за домаћина, СССР није искористио прилику да изједначи. На десет секунди до краја, знало се коме иде лопта. Све што је Кићановић чинио по чачанском бетону и шљаци, фискултурним салама, европским халама стало је у један потез. Револверашки трзај "бичем". Финта за уџбенике и шпице. Кош за злато.

Праја Далипагић је поставио коначан резултат са линије пенала – 90:84. Зле чини су скинуте, Југославија више није само рупа у совјетском златном ћилиму, већ равноправан ривал.

Најкориснији играч и члан идеалне петорке првенства био је Крешимир Ћосић, уз њега и Дражен Далипагић, Сергеј Белов (СССР), Вејн Брабендер (Шпанија) и Атанас Голомејев (Бугарска).

Та генерација ће се надовезати и у Лијежу ‘77, постаће првак света у Манили ‘78. и олимпијски шампион у Москви ‘80.