Повратак талисмана?

За поређење, најбржи предратни тркачки аутомобили, рецимо чувени "ауто-унион тип Де", за чијим воланом је Тацио Нуволари победио на Великој награди Београда у септембру 1939. године, развијали су око 500 коњских снага. И док су Нуволари, фон Браушиц, Карачиола, Штук и остали предратни асови били прекаљени пилоти, за управљачима Викер Велингтона били су готово искључиво млади и неискусни момци.

Викер Велингтони су, гледајући из угла предратних тркачких асова, имали једну наоко незгодну особину, будући да би чим достигну брзину већу од стотинак миља имали обичај да - полете. Што, додуше, и није било толико необично ако се има у виду да су били у саставу 17. оперативне тренинг базе Краљевског ваздухопловства, а да је чувена стаза тада била позната под именом РАФ Силверстон и била центар за обуку летења на овим моћним бомбардерима, обилато коришћеним у ноћним нападима на немачке градове и борбама против подморница на Атлантику.

Аеродром је званично затворен у марту 1947. године, али захваљујући ентузијазму локалаца, већ наредне године је поново постао омиљено састајалиште пилота оне друге категорије, када су три старе писте угостиле прву Велику награду Велике Британије после Другог светског рата. Две године касније, 13. маја 1950. године, Силверстон је био домаћин прве трке првог шампионата Формуле 1 и од тог дана је неспорни центар британског ауто-спорта.

Симболично, ратна историја чувене стазе заувек је отишла у прошлост тек у лето 1998. године. Иако је од времена када је био база Краљевског ваздухопловства прошло много година, током једног викенда у години Силверстон би пулсирао од излива британског патриотизма, што је била права инспирација за генерације домаћих возача. Чак и у оним годинама када нису побеђивали локални хероји - Колинс, Кларк, Стјуарт, Хант, Вотсон, Менсел, Хил или Херберт, на највиши степеник победничког постоља пењали су се углавном возачи из земаља које су давале пилоте за легендарне Викер Велингтоне - Аустралијанац Бребем, Американац Ревсон, Француз Прост, Канађанин Вилнев.

А онда је дошао 12. јули 1998. године, када је за воланом "ферарија Ф300" Михаел Шумахер постао први Немац који је тријумфовао на некадашњем ратном аеродрому и тако, на неки начин, преотео тај талисман из руку британских асова. Мада је на наредне две трке побеђивао Дејвид Култард, легендарни ауто-дром више није доносио срећу британским возачима*. У двадесет првом веку једину победу за домаћине је забележио Хамилтон, 2008. године, док су Немцима тријумфе доносили Шумахер (још два пута), Фетел и Розберг.

Управо тај, чини се вечни, британско-немачки ривалитет доминираће Силверстоном и овог викенда. Није битно што је локални херој тамнопути момак чији је отац са Гренаде, док неомиљене Немце представља возач чији је отац био - први фински шампион света. Још мање што ће и један и други бити за воланом номинално немачког возила које се склапа у Бреклију, недалеко од Силверстона. Оно што јесте битно - да Хамилтон испред свог имена има Јунион Џек, док ће његов ривал возити под, посетиоцима неомиљеном, црно-црвено-жутом тробојком.

Најлепше од свега је што овог викенда (ове године?) не морате бити ни Британац ни Немац да би вам битка Мерцедесових асова била узбудљива. После осам трка, Хамилтон има победу више, али за клупским колегом заостаје 29 бодова, и мада то на први поглед не делује баш тако много, ситуација је за Британца доста компликована. Као резултат Мерцедесове супериорности, ни Розберг ни Хамилтон ове сезоне нису били пласирани лошије од другог места, с тим што је Луис две трке завршио пре времена услед механичких кварова.

Уколико не би било проблема са аутомобилом ни за једног ни за другог, да би претекао Розберга у генералном пласману, Хамилтон би морао да буде бољи на свих преосталих пет трка европске сезоне (под условом да је Нико стално другопласирани, што уз моћни W05 хибрид и не делује као превише тежак задатак), што би га ставило на чело каравана тек у септембру, после Монце. Чак и за пословично брзог момка из Стивениџа, то делује као немогућ задатак, поготово имајући у виду ниво самопоуздања који је Розберг стекао у последње три трке, али да ли постоји боље место да се Хамилтон врати у борбу од домаће стазе?

За разлику од прошле трке у Аустрији, када је само зихерашка тактика тима спречила Ботаса да се равноправно бори са Мерцедесом, на Силверстону Сребрне стреле номинално не би требало да имају тако тежак задатак. Стаза препуна брзих кривина искључује из борбе аеродинамички неефикасне аутомобиле, што би из круга ривала могло да елиминише Вилијамс, Мекларен и Ферари, док је фантастична шасија Ред Була хендикепирана слабостима Реноовог погона. Кажем номинално зато што у превртљивом британском лету кишу никад не можемо искључити из једначине, па је тако и овог викенда вероватна како на квалификацијама, тако и на самој трци, а то значи да је сваки исход могућ. За Хамилтона и његове британске навијаче, то може бити само добра вест.

Зато ће кључни елемент највероватније бити тактика. Уз тврду и средње меку мешавину на сувој трци би видели највероватније два одласка на замену гума, али на мокрој стази избор тренутка преласка са гума за суво на кишне или обрнуто може одлучити победника. Мерцедес је у досадашњем делу сезоне и у овом сегменту био супериоран, што се поготово видело на прошлој трци када су тактиком надмудрили у Аустрији брже Вилијамсе, па је по победнички трофеј у име тима отишао Џејмс Воулс, главни тактичар екипе. Овог викенда, Воулс би могао да буде битнији него икад раније.

И квалификације у суботу и трка у недељу на програму су од 14 часова, па хајде да видимо да ли кишом стари британски талисман може да врати локалног шампиона у борбу за титулу.

*Можда највећа колатерална жртва Шумијеве победе остаје Џенсон Батон, који је током петнаестогодишње каријере постао светски шампион, победио на петнаест трка и забележио педесет подијума, али на Силверстону никад није стигао даље од четвртог места.