Григ и Шостакович за јубилеј

Негде на самом почетку мојих студија композиције на (тада) Музичкој академији у Београду, по први пут сам чуо музику Шостаковича. Било је то у току једне емисије на радију где сам слушао његов гудачки квартет бр.8 оп.110 у ц молу. У истину, био сам засењен и одушевљен том дубоком музиком, био сам "на садмом небу", инспирисан... Убрзо потом ми је "допала шака" и његова Пета симфонија, дело које је настало 1937. године, управо после оштре критике тадашњег министра културе СССР-а, г. Жданова, а која се односила на његову Четврту симфонију и оперу "Катарина Исмаиловна". Сада је млади композитор, слушајући глас јавности, почео да пише своју нову, Пету симфонију, која је требало да "служи народу", изградњи социјализма, са једним оптимистичким финалом, који стреми у будућност, à la рецептура соц. реализма (снажно, храбро, херојски)...? Али да ли је то баш тако? Јер ова композиција живи, упркос свим политичким конотацијама које јој се придодају. Изводи се у целом свету, са небројеним тонским зписима...

Дуги су, изукрштани и тешки путеви једног ствараоца. Време, историја, политика: све је то присутно у животу композитора. Он ствара, он се бори! Али да ли може све сâм? Да ли можемо да му олакшамо пут? Питања која вечно чекају одговоре. Али једно остаје за стално: дело је неуништиво! Оно стоји, остаје као доказ једне, непокорене природе.

И онда се десио концерт тог 21. маја ове године. Концерт за сећање, где су се поклопила два јубилеја: 80 година од настанка симфонијског оркестра РТС-а (1937) и рођендана Пете симфоније Шостаковича (1937)! Маестро Бојан Суђић зна како и шта ради, а његова интуиција га непогршиво води кроз замршене лавиринте наших културно-финансијских неприлика, до правих остварења! Он за овај концерт уводи у оркестар РТС-а младе музичаре са Факултета музичких уметности и остварује заједно са њима једно незаборавно вече... Публика у сали Сава центра је без даха и у апсолутној тишини слушала... Врхунска интерпретација Маестра и високи уметнички ангажман оркестра РТС-а су учинили да се дубински доживи поимање Шостаковичеве музике. Трећи став ове симфоније је вероватно нешто најлепше што се у последње време десило на нашој музичкој сцени!

Наравно, чини ми част што могу да говорим о нашем великом пијанисти Александру Маџару. Његова врхунска интерпретација концерта Е. Грига је била за памћење! Високи професионализам, финесе романтизма, вехементни пасажи, су донети на један изванредан и не тако често остварени начин. Саша који живи у Европи (Белгија) својом природношћу и спонтаношћу осваја публику од прве, а својим пијанистичким језиком говори свету о једној земљи на "брдовитом Балкану", одакле је потекао. И шта на крају рећи о овој дивној музичкој вечери у Сава центру, него: браво Саша, браво Бојане, браво свим члановима симфонијског оркетсра РТС-а који су свирали са високом професионалном одговорношћу, и једним хуманим приступом извођаштву, који се не чује тако често код нас, а тако би уствари требало да буде.

Можда би требало напоменути у светлу овог велког музичког догађаја нешто о социјалним приликама овог уметничког ансамбла. Годинама се Музичка продукција РТС-а бори са великим материјалним тешкоћама и проблемом немања сале за рад и концерте ових врсних, и пре свега хуманих музичара. Инсистирам на речи "хумани", јер и поред огромних препрека они свој посао обављају са велком преданошћу и нису изгубили "људску" црту, ону, чије се недостатак у другим оркестрима већ одавно не примећује.

У граду Београду имамо два велика професионална симфонијска оркестра: Симф. Оркестар РТС-а и Београдску филхармонију. И док ови потоњи имају много више средстава, а сада је у плану и изградња нове сале на Новом Београду, па и концерт на на "отвореном" са великим субвенцијама града и републике, дотле ансамбл РТС-а "тапка у месту"... Један више него неравноправан однос који итекако завређује пажњу јавности и који не би требало више да постоји као такав!

Можда би овде било интересантно напоменути да у граду Призу има три велика и значајна оркестра: Orchestre de Paris, Orchestre national de France и Orchestre Philharmonique, који сви раде под истим платама, у својим концертним салама, где је равноправност музичара загарантована... Зар ово није леп пример како би требало да изгледа уређење музчког живота нашег града? Зато учинимо нешто и то хитно, за симфонијски оркестар РТС-а Србије!

Академик, Иван Јевтић, композитор