Господар простора - Љубомир Лацковић

Лудост је то, тешка мука обрадити зарђалост и тврдоћу па и тежину метала савладати. Зато Лацковић свакодневно вежба своју снагу и јачину, своје тело јача на справама које је сам конструисао. Није му све то тешко а и како да му буде када је он бивши боксер али и омиљени професор ликовног у основној школи.

Он даје све од себе да нам предочи апокалипсу планете Земље.
Осликава стварност рециклираним металом у трећој димензији.

Свакодневни отпад у радионицама различитог типа, за Лацковића је извор маштовитих скулптура. Мотиви су разноврсни бајковити, митски, легендарни, модерни и применљиви као декорација за на пр: рок концерт „Ју Групе“, песму: „Чудна шума“, евентуално видим његове скулптуре на стејџу било које светске хардрок групе са лајт шоуом.

Главне одлике његовог стваралаштва приписујем невиђеној топлини валерских вредности смеђе-сиве боје метала. Изразит стваралац креатор сублимира: футуристички, флуидно, анималистичко, са знатижељом исхода зачињеним, арабеском, гирландама, графицизмом широких сигурних потеза вајарског поступка. Он конструише кохезионе силе неспојивог!
Чипкасти призори у металу, паучинаст утисак, пренаглашен покрет и лебдећи елементи, секу простор и освајају га. Сигурним потезима између мистике и реалитета, арбитирају преображају. Грифон, митолошко биће, тело лава, глава, крила и канџе орла, чувар гробова и ризница Лацковићева је експресивна скулптура, синтеза митолошког и екстатичног.
Лепа и сјајна је то судбина одбаченог металног отпада који је за Лацковића ГЕНЕРАТОР будућих вајарских дела и најбоље исказаних потенцијала у бићу генијалног ствараоца. Драма и њено присуство у вајарским делима додатно доприноси да оно што је пролазно не настаје већ као феникс оживи и остаје за ВЕЧНОСТ.

Mајсторство нашег уметника доноси нам радост за очи и пријатност за простор, допуњује га, продубљује и везује нас као посматрача, изазива жељу и емоцију да се поново враћамо истом експонату у жељи да смо заувек ту, испред, иза, са свих страна, да гледамо дело и да му се дивимо из тзв „жабље“, „птичије“ или фронталне перцепције, да дуго и безвремено присуствојемо уложеној стваралачкој енергији уметника.
Флуидност коју емитује свака од скулптура и која нас обузима, ванвремена је, бајковита али и застрашујућа зато што опомиње и указује на немиле догадјаје скорашњег страдања ученика у школи, актуелних ратова и ко зна чега још што ће нас задесити!?
На „крову“ свега пометнутог је Лацковићево дело „ХРАМ МИРА“, изванредна замисао, ОТЕЛОТВОРЕЊЕ догађаја који су били, који су свеприсутни и који ће тек да нам се десе.

Симболика овог дела је јасна а порука дефинисана, пројекат вредан сваке пажње и анализе дубоко промишљеног мотива кога уметник обрађује у свом зачуђујуће препознатљивом маниру. Вишедеценијска стваралачка футуристичка оријентација Лацковића, је на основи континуиране тежње и повезаности материјалног и духовног постојања. Он путује трасом тешко проходног трновитог пута који га доводи до једног могућег циља: У трећу димензију, тактилну вредност, у процес инициран сопственом унутрашњом енергијом креатора и моделара тврдог материјала – гвожђа, кога обликује, савија и претвара у жељну форму, Лацковић дематеријализује фамозну тежину конструкције, она визуелно постаје лагана, флуидна, али није фрагилна, самим тим нам
се чини ванвремена па и трансцендентална (онострана, натприродна, прелази подручје човекове свести).
Лацковић се пита: Да ли свако од нас може и колико може као јединка да допринесе и нађе ИЗЛАЗ и избави се из РОПСТВА које нам нуди ЧОВЕЧАНСТВО и да ли може да се ослободи ко зна чега све!?

Лацковићеве скулптуре нас везују како за ИНТРОВЕРТНО, тако и за ЕКСТРОВЕРТНО биће свакога од нас, својим обликом, тежином и симболиком која је и хумана и предаторска.
Скулптуре-статичне због природе материјала од кога су саздане, фасцинирају визуалном лакоћом мањих предмета, сједињених, „утканих“ у јединствену целину грандиозности призора. Спретна и надасве јака уметникова рука, то је рука генија који је по рођењу добио додир божијег прста.