Хватач облака - Радомир Кнежевић

Еволуција линеарног исказа, односно, пут линије својевремено ослобођене из иницијално плошне датости (цртежа слике), одвијао се код Кнежевића, подсетићемо, у правцу њене тродимензионалне (нативни елементи) предметне детерминисаности, при чему се виртуозно ритмованим процесуирањем кретања, ткањима и преплетима, активирао и материјализовао и њен нови просторни идентитет. Физички конкретизована (конструкције од прућа) и просторно еманципована и нелимитирана, апстрактно схематизована линија у процесу све интензивније визибилне динамике, временом се дефинисала у организоване и, концентровањем спојева, интегрисане масе, у семантички све комплексније, монументално компресоване волумене. Умножена линија удаљава се од просторно модификованог цртежа, она је сада есенцијални конструктор модуларне скулпторалне одређености.

Базични елементи Кнежевићевих скулптура/инсталација, уз линију као њихов конститутивни апсолут, јесу тачке-спојеви, простор као реално стање и простор као активирано структурално поље, и сенка у својству продужене пројекције деловања објекта, односно, комплементарног визуелног фактора генерисаног из самог скулпторалног чина.

Тачке се појављују као адхезивна језгра, градивна чворишта у мануелном повезивању нити прућа, али су истовремено и зоне умрежавања, суочавања или кориговања/преусмеравања нативних (линеарних) сила, спојеви из којих се емитују или компресују нова исходишта у свему ономе што чини pushing the limits of wood. 

Простор, као још један активни конституент, у директном је суодношавању са скулптуром, било да је реч о галеријски објективној датости, или пак о последичном осадржавању празнина унутар самог визуелног поља скулптуре, односно, унутар разуђено конструисаних сегмената. Процесуираним отварањима и затварањима радови кореспондирају са башларовском дијалектиком спољашњег и унутарњег, а простор, као интегрални део скулптуре, постаје и сâм апсорбована енергија – облик који живи празнином [Хајдегер]. С друге стране, структурално поље инсталације проширено је њеном рефлексијом, манифестацијом сенке као пројекције волумена, чиме се фактички релативизује зона конкретног физичког реалитета. Сенка је у алтернацији са светлом/осветљењем, њено егзистирање је променљиво и временски детерминисано. Инсистирање на темпоралности (органског у синергији са нематеријалним) јесте још једна веза Кнежевића са променљивим, цикличним, симболичним. Повремено, линеарни преплети обликом асоцирају на утилитарне архетипске ентитете, понекад се заустављају на форми спирале, симболичком означитељу тзв. заустављеног времена, темпоралног проласка.

Повезивање са митским и симболичким је одмерено и најчешће у контексту са, уметнику блиским, етнокултуролошким дискурсом, али исто тако и у спрези са простором, тачније са самом констелацијом просторног, планског кретања по хоризонталама и вертикалама. Све фреквентнијим концентрисањем сила (и волумена) ка висини имплицира се симболика вертикалне комуникације, успостављање оса између два света, између супстанцијалности две природе, као у успињању Јаковљевим лествама до непознатог, етеричног ... до свега онога што нам Радомир Кнежевић сугерише називима радова – Прича о небу, Јахач магле, Завеса држи небо, Преливање одјека, Кула, Хватач облака.

РАДОМИР КНЕЖЕВИЋ је рођен 1957. године у Кикинди.  Факултет ликовних уметности у Београду је завршио 1983. године. Члан је УЛУС-а од 1984. године. Магистрирао је на истом факултету 1988. године где од 1989. године почиње са радом у звању асистента. Редовни професор на Факултету ликовних уметности у Београду је од 2012. године. Током рада на факултету у два мандата δиран за продекана. Био је члан многих уметничких савета, УЛУС-а, Галерије Дома омладине, Галерије Факултета ликовних уметности, Галерије 212, галерије 73. Као гостујући професор радио је на више високошколских установа, Факултету примењених уметности, Академији умјетности у Бањој луци и Педагошком факултету у Бијељини.

Радио је као руководилац Центра за графику и визуелна истраживања Факултета ликовних уметности у Београду. Био је члан Савета и Сената Универзитета уметности у Београду. Члан Ладе је од 2023. године. Остварио је четрдесет самосталних изложδи и велики δрој групних изложδи. Излагао у Паризу, Милану, Токију, Њу Мексику, Амстердаму, Минхену итд. Радови му се налазе у музејима, институцијама и приватним колекцијама. Излагао цртеже слике и инсталације. У сарадњи са студентима Факултета ликовних уметности извео више мурала у земљи и иностранству. Доδитник је више награда и признања.