Џез великани – Wes Montgomery
Џон Лесли „Вес” Монтгомери (1923–1968) био је легендарни амерички џез гитариста. Најпознатији је по својој необичној техници трзања жица бочном страном палца и по честој употреби октава, што му је давало препознатљив звук. Монтгомери је често сарађивао са својом браћом Бадијем и Монком, као и са оргуљашем Мелвин Рајном. Његови снимци настали пре 1965. године били су усмерени ка правцима хард-бапа, соул џеза и пост бапа, али је око 1965. почео да снима инструменталне албуме више оријентисане ка поп музици, који су постигли успех код шире публике. Његов каснији стил свирања гитаре утицао је на развој фјужн и „smooth” џеза.
Монтгомери је рођен у Индијанаполису, где се на северозападном углу улица 10. и Белафонтејн налази историјска ознака која обележава место његовог рођења. Након развода родитеља, Вес се са браћом преселио код оца у Колумбус, у Охају, и похађао средњу школу „Чемпион”, док су мајка и сестре остале у Индијанаполису.
Он и његова браћа вратили су се у Индијанаполис, где је до 1943. године, радио као заваривач и оженио се. На плесној вечери, једне ноћи, први пут је чуо плочу гитаристе Чарли Кристијана. То искуство га је подстакло да почне да свира гитару са 19 година, а наредну годину провео је учећи сам, имитирајући Кристијанове снимке. Иако није планирао да постане професионални музичар, након куповине гитаре осетио је обавезу да научи да свира. Често се наводи да Монтгомери није прошао никакву формалну обуку и да није знао да чита ноте. Међутим, у једном раном интервјуу признао је да тај опис „самоук” није сасвим тачан, јер је научио неколико акорда од гитаристе из Индијанаполиса по имену Алекс Стивенс. Са двадесет година већ је ноћу наступао по клубовима у Индијанаполису, имитирајући Кристијанове соло деонице, док је током дана радио у млекари. 1948. године, када је Лајонел Хемптон био на турнеји у Индијанаполису, ангажовао га је након што је га је чуо како свира у стилу Чарли Кристијана.
Провео је две године у Хемптоновом бенду, добивши прилику да свира са Чарлс Мингусом, Милт Бакнером и Фетс Наваром, али то није била прилика којој се надао, па се вратио у Индијанаполис као бољи музичар, мада уморан и обесхрабрен. Наставио је да наступа у локалним клубовима, овог пута са триом Еди Хигинса и квинтетом Роџер Џоунса, свирајући и са Волтер Перкинсом и Лирој Винегаром. Придружио се својој браћи, Бадију и Монку, као и саксофонисти Алонзо „Пуки” Џонсону у квинтету Џонсон/Монтгомери, који је неговао стил сличан оном Џорџа Ширинга. Бенд је имао аудицију код Артур Годфрија, снимивши материјал са Квинси Џоунсом.
Дању је радио као заваривач како би издржавао супругу и седморо деце, а ноћу је наступао у два клуба, често остајући на сцени до дубоко у ноћ. Једном приликом, међу публиком су се нашли Кенонбол Едерли, Џорџ Ширинг и Лени Тристано. Едерли је био толико импресиониран Монтгомеријевим свирањем гитаре да му је помогао да потпише уговор за издавачку кућу „Riverside“.У Њујорку је Монтгомери снимио „A Dynamic New Sound“ (састава „The Wes Montgomery Trio“), свој први албум у улози вође састава након двадесет година бављења музиком. 1960. године снимио је албум „The Incredible Jazz Guitar of Wes Montgomery“ са Томи Фланаганом, Перси Хитом и Алберт Хитом.
Придружио се својој браћи како би наступили као састав „Montgomery Brothers” на Џез фестивалу у Монтереју и снимили албум „The Montgomery Brothers“, након чега је уследио „Groove Yard“. Монтгомери је снимио још један албум као бендлидер, „So Much Guitar“, а затим је, током посете браћи, добио прилику да наступи са групом Џон Колтрејна у Сан Франциску. Турнеја по Канади резултирала је албумом „The Montgomery Brothers in Canada“, након чега се бенд распао. Монтгомери се вратио у Индијанаполис како би свирао у свом триу са Рајном. Затим је имао наступ са Џони Грифином, Винтон Келијем, Пол Чејмберсом и Џими Кобом, који је снимљен и преточен у албум „Full House“. Након тога је уследио албум „Fusion!“ (1963), његов први инструментални поп албум.
У изд. кући „Verve” је објавио своја последња два џез албума у мањим саставима (сарадњу са Винтон Келијем из 1965. и сарадњу са оргуљашем Џими Смитом из 1966. године), али је главни фокус ставио на снимање инструменталних верзија савремених поп хитова. Монтгомери је постигао запажен успех својим верзијама песама „California Dreamin'”, „Tequila” и „Goin' Out of My Head”. Након преласка у издавачку кућу „A&M”, имао је свој највећи радио-хит — верзију песме „Windy”, поп нумере коју је првобитно снимила група „The Association”.