Моћни гласови – Billie Holiday
Били Холидеј(1915 – 1959), односно Елеанора Фејген, била је америчка џез певачица и текстописац, позната и под надимком „Лејди Деј”. Сматра се једном од највећих и најутицајнијих певачица не само на џез већ и на поп музику, уз Сару Вон и Елу Фицџералд. Позната под надимком „Леди Деј“, који јој је дао њен блиски пријатељ и саксофониста Лестер Јанг, променила је начин на који се пева џез музика, уносећи у њу дотад невиђену емотивну дубину, лични бол и специфично фразирање инспирисано звуком инструмената. Посебно је препознатљива по личном и интимном начину интерпретирања песама - својим посебним тембром и сонорним, готово инструменталним, начином певања, етаблирала се између два светска рата међу водеће извођаче блуза и свинга.
.jpg "Најлепше џез баладе (PIXABAY / PIXABAY)")
.jpg "Краљеви свинга – Jimmy Dorsey (PIXABAY / PIXABAY)")
Одрасла је у екстремном сиромаштву у Балтимору. са детињством обележеним траумама — напустио ју је отац, преживела је сексуално злостављање, а у тинејџерским годинама радила је најтеже послове, укључујући и уличну проституцију како би преживела – па је музика била њен једини излаз. Крајем двадесетих година преселила се у Харлем у Њујорку, где је почела да пева по локалним клубовима. Тамо ју је 1933. године открио продуцент Џон Хемонд. То је био тренутак који јој је променио живот — убрзо је снимила прве плоче са Бени Гудменом, а касније је наступала са оркестрима Каунт Бејзија и Арти Шоа.
Није имала огроман распон гласа нити је певала технички савршено попут Еле Фицџералд. Њена снага лежала је у интерпретацији, тајмингу и емоцији. Променила је ритам мелодије, свесно каснећи за ритам секцијом, што је песмама давало невероватну интимност. Сваку песму је певала тако као да је проживљава у том тренутку, претварајући обичне поп и џез стандарде у дубоке драмске приче.
1939. године снимила је песму „Strange Fruit“, kоја је постала њен заштитни знак, али и једна од најважнијих протестних песама у историји. Песма говори о линчовању Афроамериканаца на америчком Југу, упоређујући њихова тела са воћем које виси са дрвећа.
Иако су издавачке куће одбијале да је сниме, а ФБИ јој је претио и забрањивао да је изводи, Били је инсистирала да је пева на сваком концерту. Због тога је постала мета државних органа, који су искористили њене личне проблеме како би је ућуткали.
Иако је написала невелик број песама, неколико њих су постале џез стандарди, као што су "God Bless the Child", "Don't Explain", "Fine and Mellow," и "Lady Sings the Blues". Снимала је и обраде познатих џез песама, а неретко је и у таквим песмама успевала да да лични печат и извођење, по коме је и данас препознајемо али и ценимо.
Тежак живот, обележен дискриминацијом, зависношћу од дрога и алкохола и бурне љубавне афере описала је у својој аутобиографији „Леди пева блуз“. По тој аутобиографији снимљен је истоимени филм са певачицом Дајаном Рос у главној улози, 1972. године.
Били Холидеј је постхумно уврштена у Кућу славних џеза и добила је неколико ”Греми” награда за животно дело. Данас се сматра уметницом која је дефинисала појам вокалног џеза и остала симбол уметничке слободе и храбрости.
