Џез великани – Al Porcino

Рођен је у Њујорку, где је одрастао у Бруклину и Вехокену (у Њу Џерзију). Његова првобитна жеља била је да постане бубњар, по узору на своје идоле, али пошто његов отац, поштански службеник, није имао новца за бубњеве, купио му је јефтину трубу од 12 долара. Музичко образовање започео је у школском маршевском оркестру.

Његова професионална каријера почела је 1943. године вртоглавом брзином. Како је сам касније објаснио, имао је свега 17 или 18 година када су га позвали на прве велике аудиције, углавном зато што је већина старијих и искуснијих музичара била мобилисана за Други светски рат. Порсино је био делимично далтониста, због чега је ослобођен војне службе, што му је отворило врата да одмах уђе у прву лигу америчких биг бендова. Први озбиљан ангажман имао је са Луис Примом.

Током 1940-тих и 1950-тих година, постао је најтраженији први трубач у САД. Његова способност да свира изузетно високе тонове са чистим, пуним и моћним тоном учинила га је незаменљивим. Свирао је у биг бендовима које су предводили највећи великани тог времена Томи Дорси, Џин Крупа, Каунт Бејзи, Вуди Херман (са чијим је чувеним оркестрима “Herman's Herds” сарађивао у више наврата — 1946, 1949–1950, 1954. и 1972), Стен Кентон (два важна периода: 1947–1948. и 1954–1955), Бади Рич и Чаби Џексон.

Позиција водећег трубача (lead trumpet) сматра се једном од најзахтевнијих у џезу -  поред екстремно високих нота (које се тешко изводе) од доноси и интонацију оркестра, диктира фразирање, артикулацију, динамику и стил читаве дувачке секције. Колеге су Порсина описивале као „светионик” оркестра, његово присуство уливало је сигурност осталим свирачима, омогућавајући бенду да звучи уиграно, “затегнуто” и балансирано.

1957. године преселио се у Лос Анђелес, где је брзо постао један од главних студијских музичара за снимање филмске музике и пратњу највећих вокалних звезда. У овом периоду (1959–1962) био је кључни члан култног биг бенда  “Terry Gibbs Dream Band”.

Као део елитних студијских и турнејских састава, директно је сарађивао, снимао и наступао са иконама поп и џез музике као што су Френк Синатра, Џуди Гарланд, Реј Чарлс, Пеги Ли и Мел Тормé (управо  је Порсино предводио биг бенд који је пратио  Тормéа на албуму “Live at the Maisonette” (1975), који је касније номинован за “Греми” награду.

Током 1970-тих година преселио се у Минхен, где је основао сопствени велики џез оркестар (“Al Porcino Big Band”). Кроз овај бенд је преносио аутентични амерички биг бенд стил и традицију млађим генерацијама европских музичара. Повремено се враћао у САД због специјалних концерата и ексклузивних снимања.

Ал Порсино је остао активан готово до самог краја свог дугог живота. Његова филозофија свирања била је заснована на контроли, смирености и ставу да је „мање заправо више”, фокусирајући се увек на лепоту заједничког звука уместо на јефтин виртуозитет. Иза себе је оставио огромну дискографију (као члан различитих оркестара) која данас служи као звучни уџбеник за све модерне џез трубаче.